Saturday, May 17, 2014

Доба сигнала, наша цивилизација



 

 

Зоран Стефановић

Доба сигнала, наша цивилизација


„Права суштина сигнализма је то што он очекује настајање планетарне свести.”
Дејв Оз („Шта је сигнализам?”,
International Mexican Art Magazine, октобар 1982)

Почели смо наводом о очекивању, а наставићемо с чињеницом о исходу. Сигнализам се у практичарском делу наше уметничко-културне сцене опажа као једно од највиталнијих језгара данашње српске културе.
Ово је можда новост нашим књижевним критичарима, чак и оним који су свесни историјског или планетарног значаја овог покрета.
Практичари сматрају и застарелим виђење српске књижевне сцене као двопол(ар)не, подељене на традиционалисте и постмодернисте. Такво виђење је наслеђе генерацијско-поетичког јаза из 1980-их, који се распадом Југославије и сукобом два цивилизацијска блока претворио на терену у, наводно, идеолошки сукоб унутар васколике културе. То не можемо прихватити, јер не само да је прохујала епоха или две, већ ствари и нису манихејски дуалистичке, чак ни у поменутим круговима, нити унутар опуса појединачних стваралаца који им припадају.
Морамо освежити мапу стварности, начин на који појаве опажамо.
Данашња српска књижевна сцена је изразито мултиполарна и крије у себи више засебних ниша, менталних континената. Поменимо женско писмо, одређене правце у драматургији, локални развој далекоисточних књижевних облика као што је хаику, микропрозаизам и афористику, мултимедијално укрштање са другим облицима, повратак песништва као масовне појаве (нарочито преко интернета и уживо), међународно етаблирање српске фантастике са преимућством научне, као и отворену могућност сличног етаблирања и за другу жанровску књижевност
Чак је знаковита и текућа евроазијска опчињеност Милорадом Павићем, живахна у Источној Европи још од краја 1990-их, а управо разбуктавајућа и на Далеком Истоку. Павићево дело је још један доказ да српска двополарност не постоји, осим у склоностима неких од нас, уредника... Павић јесте постмодернизму био близак по неким елементима поетике, али је на другим равнима био и дубински везан за традиционалистичку, мистичку, езотеричку и друге струје унутар српске и светске културе. И није прехрабро устврдити да је, по методу, Последњи Византинац умногоме био склон баш стохастичко-алеаторним и сцијентистичким начелима сигнализма.
Кад смо већ код сигнализма, управо је ту велика потреба за освежавањем мапе стварности – како у ужем смислу покрета сабраног око Мирољуба Тодоровића, тако и у далеко ширем. Сигнализам је острујени космички храст који никада није престајао да буја и сада је у добу које схватамо као трећи велики сигналистички талас за последњих пола века. И то можда најмасивнији талас, у свим видовима.
Иако је, и формално и суштински, сигнализам одавно схваћен као кључни неоавангардни ток у српској књижевности, граница му, искрено, још не видимо. Натпросторан је и надвременски у много чему. Његов утицај на локалну уметност и културу је изразит, иако понекад невидљив ако вам је мерило само папирна штампа са смањеним културним рубрикама или петоминутни одељци у телевизијским дневницима. Али је та невидљивост и логична, јер су фреквенције деловања авангардиста и друштва различите.
Сигнализам, наиме, дубински игнорише секундарне ствари, и као такав је потпуно незаинтересован за медијско нарицање или запевање, оглашавање, пропаганду, чаршију и њену замишљену двополарност, па чак и за ставове неукључених. И уопште, он је без икаквог занимања за србијанску социјалну стварност у професионалној књижевности. Сигнализам њуши и ствара сасвим нове просторе. (Као парадоксалну белешку, додајмо и да је утемељеност сигнализма у светској, балканској и српској традицији такође титанска, мада још недовољно проучена и разумевана.)
Двадесет први век је донео ново разрастање сигнализма. Сигнални круг, тај скупни генератор, завукао нам се под кожу, направио трансхуманистичку хибридизацију са нашим бићима. Постао је најличнија читалачка потреба. Пример за ово је чињеница да у сигнализму данас уз Тодоровића делују и они чије су хиљаде страна разноликих штива нама такође вратиле веру у књижевност као нужни и делатни облик изражавања – мислимо на Слободана Шкеровића и Илију Бакића. И њих двојица, два ентитета по себи, истовремено су и неоавангарда и поп-култура и традиција, а у неким случајевима и творци свежих филозофских увида, дакле, достојни Тодоровићеви саговорници. Но, и то је тек врх сигнализујућег брега: стигло је најновије поколење, попут надареног прозаисте Адријана Сарајлије или његових истраживачких исписника Василија Милновића, Јелене Марићевић и Милоша Јоцића, које сада с радошћу упознајемо и откривамо.
Чини се да оволика усређеност силе унутар једног стваралачког круга није виђена у српској култури дуго, можда чак и деценијама, а последњих година је почела да бива и делатни чинилац у поп-култури и целокупном стварању преко главнотоковских канала. Један од њих је, нека се не замери на личном поносу уредника, и масивна електронска библиотека посвећена сигнализму, унутар културне мреже „Пројекат Растко”. Библиотека са својих близу 400 библиографских јединица баш ове седмице, 30. септембра 2013, навршава пет година омасовљене комуникације са планетом – у електронском свету то је временски одсечак чији су земни пандан деценије.
Подсетимо се овде да, за разлику од неких других покрета, сигнализам није тек поетика, већ је и метод и филозофија стварања, независно од књижевне форме која је тек једна међу многим ратниковим. Зато и у делима претходних доба можемо јасно осетити сигнализам, као општи стваралачки метод најспремнијих. И зато се понекад учини да се сигнализам умножава из етера или ваздуха, да се самообнавља, чак и када не постоје непосредне личне везе са Мирољубом Тодоровићем или са ужом сигналистичком традицијом. Нескривено сигналистичку тежњу, па и метод, срећемо на неочекиваним местима: у неким радовима стрипско-архитектонске-ликовне групе „Баухаус 7” још од раних 1980-их, нарочито у радовима Зорана Туцића, или у првој постјугословенској генерацији у српској драматургији, којој и моја маленкост припада (лични допринос су Словенски Орфеј и Скаска о космичком јајету, 1992).
А ту је и најочитији и најплоднији пример: београдска мултимедијална група „Космопловци”, чије је језгро зачето 1994. око Радована Поповића Црног. Кроз стрип, филм, музику, софтвер и концептуалне чинове то језгро представља најдиректнијег „унука” сигнализму, плимни талас међународно препознат. Баш као и у сигналистичкој књижевности, изгледа да сада и у стрипу можемо уочити развијену поделу на сцијентистички, алеаторни, стохастички, технолошки, феноменолошки, шатровачки, апејронистички, објектни, а развојем технологије ускоро ће вероватно постојати и звучни и гестуални стрип. (Има у томе и песничке правде: Тодоровић је визуелно приповедање, стрип, уградио у сигнализам већ у зачећу.)
Направимо овде зум минус, на најшири план. Ако се вратимо пола века уназад на корене сцијентизма, каснијег сигнализма, видимо да је идеал Мирољуба Тодоровића у сваком погледу – мисаоно, научно, естетски, цивилизацијски – добио временом и спонтано приљежне саговорнике у свим следећим генерацијама српске културе.
А кроз све то, и сам сигнализам-храст траје, као још већи и важнији део нашег духовног екосистема. И није изгубио од авангардне бриткости и барбарогенијског замаха, али сада није тек светско чудо, већ и део сопствене културне матице, па и популарне културе.
Мора се признати да је планетарно време ишло наруку сигнализму, али само зато што га је Тодоровић целовито и унапред видео. И због тога сигнализам нагло добија нови и стабилни замах баш након 1995. године (светска мрежа), дакле уласком у трећу цивилизацијску револуцију Човечанства – информатичку.
О, како ли само ова цивилизација жуди да буде сигналистичка! И читаво човечанство, сновито и кочоперно. Загледајмо се понекад свежим и незастрашеним очима и правим виђењем у наш планетарни начин живота, све моћнију технологију, друштво у разрастању, још неосвешћене идеале и спознаје... Чак и оклеветани Холивуд прави мегахитове на стохастички и алеаторни начин софтвером заснованим на новим парадигмама, а сви ми, сада теслијански умрежени, опет у Звездалију стремимо, вољно или невољно.
Али, овде се поставља проблем са којим ће се наша наука о књижевности тек суочити, упркос чињеници да је добра уметност увек складна и исијавајућа, чак и ако немате све кључеве за њу. Наиме, ми још немамо погодан критички апарат и референтни систем за сигналистички покрет. Ако се за трен опустимо, прети нам немогућност разумевања текуће продукције.
Узмимо за пример наслов поглавља у Шкеровићевом најновијем роману-мултиверзуму Тамна страна силе. Он гласи „Бране, струне и ћемане”, те је говорнику српског језика сваки део наслова наизглед прозиран. Али, авај – само наизглед. Ако не пратите открића из физике и космологије уопште нећете разумети ове речи, нити које им је дејство у роману.
Јасно је да се од нас захтева стални напор, титанска синтеза. Да бисмо рашчитали бар неке од већих сигналистичких дубина, морамо без блефирања бити део свог времена, укључени у сопствену, непосредовану стварност. И морамо пратити најновији, понекад и јутрошњи развој природних и друштвених наука, филозофије, технологије, социологије, поп-културе, геополитике и општег духа времена. Јер, сигнализам зна: потенцијал је свуда. Сила чека да буде отелотворена. Освешћена.
И ако не одемо ми по Силу, доћи ће она по нас. А то не ваља.
Зато ми – практичари у култури и уметности – не прихватамо да су тек песничке слике биле оне мисли које је десетлећима уназад прибележио као храст стамени Мирољуб Тодоровић:
„Разни облици у којима се материја испољава очигледни су примери њених духовитих играрија: посебна структура елемената, једињења, агрегатна стања, разноврсност структуре Космоса. Привидна необавезност тих играрија може бити озбиљна препрека која ће често доводити у недоумицу логичан и систематичан научни дух, али зато никада не може збунити песника, његову машту и смисао за чудесно. Песник је и сам играч и он у сваком тренутку може прихватити игру. Зато и кључ за коначно сазнање суштине Материје и Свемира није само у рукама научника већ и у рукама песника.”





No comments:

Post a Comment