СИГНАЛИЗАМ – ОКРУГЛИ СТО

У среду, 25. септембра 2013. године у 11.00 сати, у Вуковој сали Библиотеке града Београда (Кнез Михаилова 56) одржан је округли сто под називом Културни изазови нашег времена - сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића. Учесници округлог стола били су реномирани теоретичари, професори универзитета и критичари: Даница Андрејевић, Александар Јерков, Зоран Аврамовић, Миливоје Павловић, Александар Ђурић, Душан Стојковић, Слободан Шкеровић, Василије Милновић, Јелена Марићевић, Анђелка Цвијић, Марија Алексић и Илија Бакић. Модератор је био Миливоје Павловић, а скупу је присуствовао и Мирољуб Тодоровић.

На округлом столу нису учествовали али су приложили своје радове: Сретен Петровић, Марко Недић, Виолета Цветковска Оцокољић и Јелена Крунић.

Од понедељка, 23. септембра, у позајмном одељењу Библиотеке града Београда, била је постављена изложба Сигнализам – из легата Мирољуба Тодоровића. У оквиру поставке изложен је репрезентативан избор књига, часописа и артефаката посвећених сигнализму и стваралаштву Мирољуба Тодоровића. Изложба је трајала до 10. октобра.

Настао као израз сложених уметничких, друштвено-историјских, егзистенцијалних, научно-сазнајних, идејних и других противуречности на путу хуманизације живота и естетизације свеукупне стварности, сигнализам је посегао за различитим стваралачким стратегијама и обликовао у много чему радикално нови поглед на књижевност, уметност и естетску функцију културе. Разнородним теоријским и практичним (поетским, прозним и ликовним) средствима оснивач сигнализма Мирољуб Тодоровић, и група окупљена око њега, успешно продиру кроз ограничења, конвенције и митове затечене културе нудећи – понекад и на контроверзан начин – нову продуктивну основу, друкчије концепте и логику уметничког испољавања и стваралаштва уопште. У широкој разуђености међусобно сучељених идеја, грађе, мотива и начина обраде, замисао о радикалном новаторству отима се покушајима једноставног разазнавања и интерпретације.

Округли сто и изложба организовани су у жељи да се досадашњи учинак сигналистичког покрета сагледа у светлу сазнања и домета савремене теорије уметности.

Сигналисти на округлом столу

Сигналисти на округлом столу Сигнализам и дело Мирољуба Тодоровића, Библиотека града Београда, 25. септембар 2013.

С лева надесно: Мирољуб Тодоровић, Адријан Сарајлија, Слободан Шкеровић, Илија Бакић, Зоран Стефановић, Василије Милновић, Миливоје Павловић, Јелена Марићевић.

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ И ПОЈАВА СИГНАЛИЗМА

Зоран Аврамовић

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ И ПОЈАВА СИГНАЛИЗМА

Повезаност књижевног стваралаштва с друштвеном структуром и развојем не могу да оспоре бројна „унутрашња” испитивања књижевног дела. Издвајање књижевног текста из друштвеног контекста може се оправдати само аналитичким потребама научног истраживања. Све установе које користи „књижевнички народ” (писац, издавачи, тржиште књига, публика, систем образовања и истраживања књижевности) у тим државама имају различите функције и културне циљеве. Индивидуално књижевно стваралаштво, према томе, повезује многе видљиве нити са друштвеним условима. У каквом друштвеном амбијенту сигналисти формулишу своју поетику? Али, најпре једно подсећање.

У Краљевини СХС, после Првог светског рата, авангардни књижевни покрет чине експресионизам, надреализам, зенитизам, којима је заједничко одбацивање логичке дисциплине у стиху и граматичких правилности, а оно што их је разликовало био је неједнaк уплив психоаналитичких идеја и став према социјалном ангажману[5].

Српска авангарда, посебно експресионизам, формирала се у отпору према предратном романтизму и естетизму, али истовремено је то био и уметнички покрет младих писаца с наглашеним социјалним револтом. Свеже искуство рата, глади и патњи условио је код једне струје српских експресиониста јасну критику друштвене стварности у којој су живели[6].

Приврженици експресионизма одлучно су напустили наслеђену нормативну поетику. Српски експресионизам био је разнолик по изразу и тематици. У њему је било европеизма, традиционалног родољубља, песимизма али и друштвеног активизма[7]. Основна обележја српског експресионизма била су: трагање за вечношћу и жудња за завичајем, занос и слобода (анархизам душе) васионски узлети и исказивање свог песничког идентитета, симболичко-гротескни спојеви и хиперболисан израз[8].

Књижевно стваралаштво Милоша Црњанског доводи у питање и тврдњу о књижевности као изразу друштвених околности[9]. Разуме се, књижевност не постоји изван друштва, што је обичан труизам. Питање је само какава је природа веза између књижевног стваралаштва и друштвене ситуације. Да није једнозначно, на свој начин убедљиво говори чињеница што се у оквиру једног друштвеног стања рађа неколико књижевних покрета и школа. Између два светска рата, у Краљевини Југославији, постојало је неколико књижевних поетика које су могле да изразе позитивну друштвену стварност. Али, то је слаб аргумент за тврдњу о књижевности као изразу друштва. Која поетика изражава друштвену стварност? Питање је без прецизног одговора.

*  *  *

Како разумети однос између сигнализма у српској књижевности и друштвено-политичке стварности?

Разобље од 1945. до 1991. године у српској књижевности било је изузетно плодно и разгранато тематски и жанровски. Парадоксално, али тачно. У условима недемократског система власти, српска књижевна уметност се стваралачки потврдила. У том широком распону поетика и стваралачких форми, сигнализам је био један стваралачки правац који је лако нашао своје место у српској књижевној републици. С једне стране, та чињеница казује да политички поредак није био тоталитаран, да је толерисао слободе у области уметничког стваралаштва уз повремене идеолошке и судске интервенције.

Однос друштвене стварности и политичког поретка с једне стране, и уметничке књижевности, с друге, није једнозначан нити предвидив. Друштвене структуре могу бити подударне са књижевним структурама значења, како је утврдио Лисијен Голдман у Социологији романа. Примери су социјална литература у Краљевини Југославије и ратна књижевност у раздобљима ратних и послератних кретања (СФР Југославија). Авангардни покрети су по дефиницији израз слободе уметничког стварлаштва, односно вечног трагања за новима. Без овога уметност би пресахнула.

Сигнализам као (нео)аванградни покрет настаје у социјалистичкој Југославији, односно Србији. У условима једнопартијског монопола, ствара се један књижевни покрет који је у високом степену аутономан у односу на партијске „задатке” књижевности. Експериментише се са језиком, симболима, сигналима (знацима) и притом користе научна знања из природних наука. Дакле, у условима ригидног (недемократског) система сигнализам осваја просторе књижевне демократије. Како објаснити овакав несклад између ауторитарног политичког поретка и књижевног авангардног правца? Постоје два објашњења.

На првом месту, одговор треба да потражимо у ономе што означава појам стваралаштва. Услов стваралаштва је слобода. Али, слобода није дата већ се за њу мора свако изборити. И када постоје правне слободе, лична унутрашња слобода и даље остаје проблем. Појединац може имати идеју, став, знање али не и слободу да их искаже.

Стваралаштво је непрекидна борба са „унутрашњим и спољашњим границама”. У структури стваралачке (не)свести налазе се: имагинација, интелигенција, несвесно, интуиција, инвентивност и оригиналност.

Како препознајемо стваралаштво? Појам „ново” све објашњава. Тежња ствараоца (уметника) и групе да смисли, каже, уради нешто ново, суштинска је одлика стваралачких људи. Они хоће да учине нешто што је другачије од датог, од постојећег. Они су незадовољни оствареним и труде се да њихово дело буде другачије.

Традиција авангардних покрета у књижевности – експресионизам, надреализам, дадаизам, зенитизам, сигнализам – нема друштвено-политички ослонац. Ти покрети су створени из унутрашњег бића књижевности, они су самосвојне уметничке форме које се својом модерношћу изглобљују из друштвеног окружења. А тај извор унутрашњег бића књижевности није један већ мноштво. Док је надреализам израстао из феномена несвесног, зенитизам и дадаизам као побуна против владајућих конвенција, сигнализам је оно стваралачко ново пронашао у научним знањима и наглом ширењу електронске комуникације, на чијим основама се шири поље експериментисања у уметничкој књижевности.

Дакле, сигнализам не припада (нео)авангардној књижевности само својим делима, већ једнако и традицији разумевања односа друштва и књижевности. Упозорава нас да у том односу не постоји јединствена матрица тумачења и објашњења.

Утемељитељ сигнализма у српској књижевности и култури је Мирољуб Тодоровић (Поетика сигнализма). Основна одлика ове струје мишљења и стварања у књижевности свакако је дубок заокрет ка новом повезивању грађе, духа, идеја и новопронађене форме. Како објаснити појаву сигнализма у Србији шездесетих година, која је је на периферији научно-технолошке експанзије савременог западног друштва? Одговор је: стваралачким бићем писца и песника.

Мирољуб Тодоровић је оснивач неоавангардизма у српској књижевности. Не само да одбацује наслађе авангарде, већ и оно што је извор сваке поезије и литературе – осећање и доживљај света. Сигнализам се окреће когнитивном, њега интересује разум као носилац стваралачког чина, и презизност, чак и ниво научне тачности. По Мирољубу Тодоровићу, човек на крају другог миленијума није у власти доживљаја и судбине, већ каузалности и техничког разума. У „Манифесту песничке науке” из 1967/68. године Тодоровић записује да ће поезија морати да „прекине са тиранијом осећања и потребама срца”. Ако остави срце, шта јој остаје? Наука, одговара Тодоровић, јер ће у друштву са овим знањем успети да одгонетне све замршенији свет савременог човека.

Свака радикална новина у уметности, као и у другим областима културе, не може избећи сусрет са прихватањем и неприхватањем. Овај постиноваторски поредак не угрожава место у историји стваралаштва у коме се смењују ново и старо. И за сигнализам је значајно његово место у историји српске културе и књижевности, а не то коликог ће опсега бити његова утицајност. У том смислу ваља ублажити оцену о остварљивости основних поетичких идеја сигнализма: „Као утопистички пројекат сигнализам се није могао надати да се његове замисли брзо остваре. Најмање је постигао тамо где је очекивао да ће бити најубојитији: да, стварањем новог језика и померањем граница вербалног изражавања, зада ударац романтичарској осећајности и метафоричној реторици. Показало се да је тај, донекле, и традиционални начин певања, у односу на сигналистички радикализам, веома чврст и да су темељи на којима почива неразрушиви. Нису му се оствариле жеље да новим песмама задовољи естетске потребе ширих друштвених слојева и да постане масмедијална уметност. Сигнализам је био и остао ексклузивистички покрет упућен на ужи круг специјалиста у земљи и свету”.[10]

Како разумети сигнализам са аспекта српске културе и друштва? Двадесети век српске књижевности обележен је „борбом” наслеђеног и новог у уметничком стваралаштву, посебно књижевности. У традицији авангарде, сигнализам заузима значајно место по својој интенцији али и по својим остварењима. Сваки авангардни и неоавангардни покрет имао је свој друштвени и културни контекст. Али, независно од чињенице да ли је окружење било монархистичко или социјалистичко, рурално или урбано, било је од суштинске важности како се изражава оно ново насупрот старом. То ново у стваралаштву није условљено друштвеним приликама и степеном историјског развитка. Како бисмо иначе објаснили појаву чудесног Дон Кихота у 1605. години или Браћу Карамазове у полуфеудалној Русији 19. века?

---

[5] Видети: Јован Деретић, исто, стр. 491–540; Слободанка Пековић, Српска проза почетком XX века, Просвета, Београд, 1987; Драгиша Витошевић, Послератна авангарда и српска књижевност, ИКУ, БИГЗ, Београд, 1972.

[6] Неки истраживачи овог раздобља у српској књижевности тврдили су да је експресионизам „био мање књижевна школа, а више звучан и прикладан назив за начин иступања једног књижевног поколења”. Видети: Драгиша Витошевић, исто.

[7] Јован Деретић, исто, стр.491-570.

[8] Драгиша Витошевић, исто.

[9] Аврамовић, З. Књижевност и политика у делу Милоша Црњанског, Академска књига, Нови Сад, 2007. 
[10] Радован Вучковић: „Поетика сигнализма – Поводом књига Поетика сигнализма М. Тодоровића и Авангарда, неоавангарда и сигнализам М. Павловића”, Просвета, Београд, 2003. „Књижевна историја”, год. XXXVI, број 122–123, 2004. стр. 305–311.

Оптималне пројекције сигнализма као авангардни одговор савременом добу

Василије Милновић

Оптималне пројекције сигнализма као авангардни одговор савременом добу

Апстракт: Текст промишља феномен сигнализма с обзиром на специфични развојни лук српске авангарде, од историјско-авангардне и неоавангардне поетске праксе, све до актуелних експерименталних тенденција. Указујући на паралелни развој са доминантном културалном матрицом, показаћемо да овај традицијски ланац представља данас, у контексту техничко-технолошког окружења и опште политике пристајања, једини културни низ неконтаминиран манипулативним циљевима и самим тим – алтернативу. Широка заснованост сигнализма и његова присутност међу најмлађим ствараоцима указују на потребу реформисања и другачијег схватања естетске функције културе, нарочито с обзиром на савремено окружење.

Кључне речи: сигнализам, Мирољуб Тодоровић, „оптимална пројекција”, знак, „аутопојам”.

Нова креативна средства, нови инспиративни извори

отворени и поспешени оруђем електронске цивилизације,

открићима у генетици, продорима у космос.

Рађање нових, неслућених облика, форми и грана уметности.

Стваралачка експлозија у двадесет и првом веку.

Време сигнализма.

Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво

У свом истраживању феномена авангарде, Александар Флакер је установио да је једна од најважнијих карактеристика авангарде, заједничка свим авангардним културним праксама, оно што он у Поетици оспоравања именује као „оптимална пројекција”. Наглашавајући различитост ове категорије у односу на утопију и указујући кроз бројне примере на декларативно залагање авангарде за потпуном метаморфозом друштва, културе и уметности, у правцу свеобухватне естетске револуције – Флакер „оптималну пројекцију”, као суштинску одредницу авангарде, везује за њен пројективно-футуролошки карактер. „Оптимална пројекција не означује идеално структурирани простор будућности, она га не настоји дефинирати, већ означава кретање као бирање ‘оптималне варијанте’ у превладавању збиље.”[1]

Овај глобални футуролошки циљ, на најјаснији начин, у контексту српске и европске неоавангарде, испољава сигнализам, како у делу његовог оснивача Мирољуба Тодоровића, тако и у веома широко заснованој пракси бројних припадника сигнализма.

С обзиром на специфични развојни лук српске авангарде, од историјско-авангардне и неоавангардне поетске праксе, све до актуелних експерименталних тенденција, сигнализам се данас доима као потенцијално остварење укупних авангардних „оптималних пројекција”. Према номенклатури Бориса Гројса[2] српска авангарда, као и све остале средњоевропске авангарде, сврставају се у тзв. непарадигматске авангарде. Парадигматским авангардама су се до сада махом називале француске, италијанске, немачке и руске историјске авангарде, као велике, типичне или хегемоне авангарде које одређују извесни хоризонт историзације интернационалног појма авангарде. Широка заснованост сигнализма и његова присутност међу најмлађим ствараоцима, међутим, указује на насушну потребу реформисања и другачијег схватања естетске функције културе, па и њене типологије и периодизације, нарочито с обзиром на савремено окружење.

Наиме, формални језик сигнализма се данас може препознати у читавом савременом окружењу. Слободне виртуалне могућности савременог интернета, метајезик холивудског филм-спектакла, модерни адвертајзинг, интердисциплинарна достигнућа савремене науке, језик друштвених мрежа – све је то перципирано у самом заснивању сигнализма као авангардног покрета. Међутим, авангардне оптималне пројекције сигнализма јесу управо оно што га разликује у односу на поменуте манипулативне праксе доминантне културе, само формално засноване на техничкој апаратури авангарде.

Паралелно се развијајући са доминантном културном матрицом, сигнализам – и с њим повезан авангардни традицијски ланац – представља данас, у контексту техничко-технолошког окружења и опште атмосфере радикалне дисхијерархизације и плуралитета знања, једини културни низ неконтаминиран манипулативним циљевима и самим тим – алтернативу. Прозирући кроз копрену привидне речитости традиционалне културе, препознајући модерно доба као неку врсту Адонисовог врта (у коме плодови брзо зру и вену), у коме су ствари препуштене микроинтересима с партикуларним идентитетима (па тако и књижевност постаје микро-група, све више се уситњавајући и заборављајући на општост), где је једина ствар која није изложена променама флуктуација новца, сигнализам предлаже алтернативно решење. Уосталом, речима Слободана Шкеровића, „ко ствара митове, тај производи стварност.”[3] У систему у коме владају митови, једино нека врста антидискурса може дати одговор и из преосталих фрагмената обновити идеју јединства и хуманитета.

Овај апејронски карактер сигналистичког метода у контексту савремености представља парадокс. Наиме, по речима Јиргена Хабермаса, све до 18. века, развој европске културе и уметности је, у својим различитим хронолошким испољавањима, био везан за оно што Хабермас назива „суштински разум”.[4] Ово је одредница која треба да укаже на обједињени традиционални поглед на религију, метафизику, политику, уметност и читав свет који нас окружује. Културна модерност од доба просветитељства наовамо, према његовим речима, представља дезинтеграцију „суштинског разума” на три независна подручја људске делатности: науку, морал и уметност. Ова подела водиће даљој институционализацији људских делатности, све до савремених партикуларних идентитета и културе фрагмената.

У таквој констелацији ствари, својеврсна међународно позната и призната „српска аномалија”, знана као сигнализам, данас означава потенцијал за ревалоризацију идеје „суштинског разума”. О томе сведочи и манифестативни исказ оснивача покрета, Мирољуба Тодоровића: „Сигнализам је, ослобађајући и ангажујући сва чула и стваралачке снаге човека, укинуо све границе, све медије, па чак и простор и време, усмеривши своје истраживачко биће ка непредвидљивом, планетарном и космичком.” Као да, преко сигналистичке перспективе, долазимо до природног, биолошког основа култа, религије и културе, као заједничког проблема природњачких и хуманистичких дисциплина. „Једно од основних прегнућа сигналистичке поетике је истраживање природе и понирање у саму основу, срж вербалног, визуелног, фоничког и гестуалног знака.”[5] Није ли ово потенцијална алтернатива доминантном културном дискурсу, који нас је довео до фукоовског узвика о „смрти човека”?

Ово идеалистичко, младалачко и константно обнављајуће настојање сигнализма манифестује се природно на једино могући начин: кроз језик!

Иако нам језик омогућава да комуницирамо, он нас такође приморава да то чинимо на одређене начине. То важи чак и за књижевну употребу језика, јер ни она не може бити крајње лична или јединствена, зато што мора поштовати одређене конвенције којима се језик штити од потпуне неодређености. То значи – промишљати језик као систем који претходи нама самима, па не може постојати никакво саморазумевање ван граница језика. Ми смо, дакле, подређени језичким принципима и ефектима и истовремено смо њихови субјекти.

Из тога произилази да појам битка ствари онаквих какве заиста јесу, јесте само последица текстуалних операција, тако да стварност никада није ништа више до текстуална пројекција: нешто на шта текстови алудирају, или за чим трагају, али са чиме никада не могу да буду идентични. Стварност није, дакле, нешто што је већ ту и што чека да буде текстуално представљено. Тако, уместо да о стварности размишљамо као о нечему што долази пре текстуалности, могуће је о том појму размишљати као о производу текстуалности.

Заснована на сосировском принципу знака, по коме је однос између означитеља и означеног произвољан, структура језика је за ову теорију таква да је „језик” увек унапред одсечен од стварности. Једна „сосировски” заснована теорија, дакле, брише стварност из система: стварност никада није присутна у језичком систему и ми смо присиљени да, по Лакановим речима, прихватимо идеју о непрестаном клизању означеног под означитељ – тј. стварности под језик. Другим речима, прекомерност значења је увек могућа.

Као једна од последица тога, у први план је избило својеврсно „слављење текстуалности” (што је једна од најчешћих флоскула за означавање феномена постмодернизма). Међутим, одатле нас константно само танка црвена линија дели од сталне претње да текст постане израз баналне извештачености и пуке равнодушности, јер је сваки смисао испод неке речи испражњен. Када све постане текст, уместо стварности, сходно описаном односу знака и означеног, постоји једино њена симулација, или „хиперстварност” како то именује Бодријар.[6] Када ствари поприме овакву конотацију, могућности за манипулацију постају бескрајне. Да ли је то пут који води у постхуманизам?

Оквири „знака” (signum), као својеврсног сигналистичког „аутопојма”, око кога се у својим различитим испољавањима формира сигналистичка поетска пракса, уопште се не поклапају са сосировски схваћеним знаком. У књижевној историографији се готово без изузетка пренебрегавало разумевање језика код авангардних аутора, као почетку сваке расправе о авангарди као језичко-стилском експерименту.[7] Самим тим, превидео се уплив најзапретаније традиције, уочљив управо у семантици „аутопојмова”. Већ на основу сигналистичког схватања „знака” могуће је успоставити својеврсни традицијски лук у контексту српске књижевности: у зависности од аутора и конкретне поетике, ови „аутопојмови” имају различите називе, али је за све карактеристична „оптимална пројекција”, као захтев за конкретном изменом стварносне парадигме. Тако, примера ради, Растко Петровић експлицитно говори о „језику чисте непосредности”, као о једном од „облика чисте подсвести”, у зенитистичком контексту то ће бити, у верзији Ивана Гола „прајезик”, а у верзији Љубомира Мицића „ванум”, док ће Драган Алексић тај феномен називати „панпојмом”. Уколико овом списку додамо и фрагменте „Естетичких контемплација” Димитрија Митриновића, о којима се данас може говорити као о својеврсном футуристичком манифесту, тиме истовремено указујемо и на потенцијалне потпорне стубове сигналистичке поетике, у контексту српске историјске авангарде (или предавангарде).

Очигледно се у сигналистичкој обради „знака” ради о екстремном проширењу традиционалне семантике песме и знака, али и о преносу суштине поетског са семантичких на визуелне, ритмичке и енергетске феномене. То је оно упоредно постојање видљивог и невидљивог, чулног и апстрактног, земаљског и космичког, предсмртног и послесмртног, стварност привида и привид стварности, истовременост постојања различитих светова и спекулативна фикција с тим повезана. Оваква поезија своју снагу црпи на првобитним изворима (чак и када је у питању футуристика, а и сигналистичка проза свој извор има у поезији), који су текли у доба доминантне превласти, Хабермасовим речима – „суштинског разума”. Или, речима Мирољуба Тодоровића: „Трагање за првотном речи, за језичким извором из кога ће потећи песма супротстављена тоталитету рационално уређеног света.”[8] Зато су у сигналистичком „знаку”, за разлику од оног сосировског, истина и реторика једно, те се он може тумачити и као „идеограм” који можемо компарирати и са сажетом мудрошћу далекоисточних писама и са древношћу писама тзв. „примитивних народа”.

То је онај живи језички импулс који треба да замени дотрајалу европску артифицијелност и вештачку и неприродну „фонетску” култивисаност. Стога, није сигнализам антитрадицијски и контракултурни, него је она традиција и култура која је кооптирана у систем – контра-сигналистичка, анти-авангардна или, простије речено: неприродна. Свака реченица у сигналистичкој поетици треба да буде осамљена, неприступачна за било какво додатно тумачење и сама себи довољна, па је сваки покушај конвенционалног тумачења сигналистичког текста раван енергетском вампиризму, јер таква врста не-конструктивистичке и не-креативне интерпретације представља одузимање енергије датих текстова, као што је одузимање енергије на стваралачком плану и било какав облик традиционалног стиховања, фабулације или риме.

Естетска функција авангардне културалне праксе, а пре свега њена језичко-стилска експериментална вредност, данас се може тумачити као филтер социјалног груминга (grooming). Другим речима, савремена хипотеза о социјалном грумингу руско-америчког теоретичара Михаила Епштејна[9], заснована на природном самоочишћењу културе, која у свом поступном развитку поседује потенцију за стварање „новог живота” у дантеовском смислу, најочигледније се може доказати на примеру авангарде. Култура је, наиме, често дефинисана као веома ступњевит систем језика, којим човечанство говори само са собом. У књизи Робина Данбара Чишћење, сплеткарење и еволуција језика, на основу великог материјала из теренског проучавања примата, износи се хипотеза да језик потиче из лустрационих обреда, који имају функцију повезивања социјалних група. На тај начин, физичко самоочишћење би било аналогон и прафеномен свих културних процеса, где се, у складу са човековом умном еволуцијом, спољашње замењује унутрашњим. Током тог процеса, човек пропушта читав околни свет кроз скуп различитих филтера, па се култура може тумачити као један човеков џиновски заклон од ђубрета.

Када се ово повеже са савременим друштвеним контекстом и дигитално-технолошким окружењем, сигналистичка поетика се доима као логичан естетски филтер и пут ка конкретној измени стварносне парадигме. Овим процесом управља авангардна „оптимална пројекција”, па применом ове хипотезе на контекст савремене српске књижевности и културе у целини, могуће је тумачити сигналистичку поетику кроз призму непосредних остварења ових културних процеса и покушаје финализација историјско-авангардних „оптималних пројекција”, чиме би, дакле, према поменутој номенклатури Бориса Гројса, сигнализам пледирао да се успне до висина „парадигматских авангарди”.

Зато се данас сигнализам може промишљати мање као још-један-неоавангардни-покрет, а више као метод – и то онај који настоји да заокружи пројекције историјске авангарде. Управо због припадности сигнализма авангардном дискурсу, који покушава заменити овешталу културну парадигму новом стварношћу, његова естетика заправо постаје етика савременог доба и залог будуће идеје хуманитета.

---

[1] Флакер, Александар, Поетика оспоравања: авангарда и књижевна љевица, Школска књига, Загреб, 1984, стр. 68.

[2] Видети: Groys, Boris, The Total Art of Stalinism, Avant-garde, Aesthetic, Dictatorship and Beyond, Princeton University Press, Princeton NJ, 1992.

[3] Шкеровић, Слободан, Телеологија модерне и сигналистичке прозе: искорак из читања у моћ стварања, http://www.rastko.rs/rastko/delo/12175.

[4] Видети: Хабермас, Јирген, Филозофски дискурс модерне: дванаест предавања, превео Игор Бошњак, Глобус, Загреб, 1988.

[5] Тодоровић, Мирољуб, Језик и неизрециво, Алтера, Београд, 2011, стр. 322. Наведена књига сигнификантног наслова, писана у једном античко-профетском дискурсу наизглед неповезаних сентенци, према дубоком уверењу аутора овог текста, представља потенцијалну грађу за најдубље сагледавање „оптималних пројекција” самог сигнализма, али и укупног дела Мирољуба Тодоровића.

[6] Термин је настао 1976. године у данас статусној књизи: Бодријар, Жан, Симболичка размена и смрт, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

[7] „Свет и језик основни су узроци синтаксичке и логичке деструкције тако видљиве у алеаторној поезији. Што дубље продиремо у токове савремене цивилизације, слика света постаје изобличена и фрагментизована а језик муцав и искидан тек нас додирује својим немуштим рестловима.” Тодоровић, Мирољуб, Ibid, стр. 226.

[8] Ibid, стр. 7

[9] Видети: Епштејн, Михаил, „Самоочишћење: хипотеза о пореклу културе”, у: Филозофија тела, Геопоетика, Београд, 2009, стр. 259–281.

 

 

Зоран Стефановић

Доба сигнала, наша цивилизација

„Права суштина сигнализма је то што он очекује настајање планетарне свести.”

Дејв Оз („Шта је сигнализам?”,
International Mexican Art Magazine, октобар 1982)

Почели смо наводом о очекивању, а наставићемо с чињеницом о исходу. Сигнализам се у практичарском делу наше уметничко-културне сцене опажа као једно од највиталнијих језгара данашње српске културе.

Ово је можда новост нашим књижевним критичарима, чак и оним који су свесни историјског или планетарног значаја овог покрета.

Практичари сматрају и застарелим виђење српске књижевне сцене као двопол(ар)не, подељене на традиционалисте и постмодернисте. Такво виђење је наслеђе генерацијско-поетичког јаза из 1980-их, који се распадом Југославије и сукобом два цивилизацијска блока претворио на терену у, наводно, идеолошки сукоб унутар васколике културе. То не можемо прихватити, јер не само да је прохујала епоха или две, већ ствари и нису манихејски дуалистичке, чак ни у поменутим круговима, нити унутар опуса појединачних стваралаца који им припадају.

Морамо освежити мапу стварности, начин на који појаве опажамо.

Данашња српска књижевна сцена је изразито мултиполарна и крије у себи више засебних ниша, менталних континената. Поменимо женско писмо, одређене правце у драматургији, локални развој далекоисточних књижевних облика као што је хаику, микропрозаизам и афористику, мултимедијално укрштање са другим облицима, повратак песништва као масовне појаве (нарочито преко интернета и уживо), међународно етаблирање српске фантастике са преимућством научне, као и отворену могућност сличног етаблирања и за другу жанровску књижевност

Чак је знаковита и текућа евроазијска опчињеност Милорадом Павићем, живахна у Источној Европи још од краја 1990-их, а управо разбуктавајућа и на Далеком Истоку. Павићево дело је још један доказ да српска двополарност не постоји, осим у склоностима неких од нас, уредника... Павић јесте постмодернизму био близак по неким елементима поетике, али је на другим равнима био и дубински везан за традиционалистичку, мистичку, езотеричку и друге струје унутар српске и светске културе. И није прехрабро устврдити да је, по методу, Последњи Византинац умногоме био склон баш стохастичко-алеаторним и сцијентистичким начелима сигнализма.

Кад смо већ код сигнализма, управо је ту велика потреба за освежавањем мапе стварности – како у ужем смислу покрета сабраног око Мирољуба Тодоровића, тако и у далеко ширем. Сигнализам је острујени космички храст који никада није престајао да буја и сада је у добу које схватамо као трећи велики сигналистички талас за последњих пола века. И то можда најмасивнији талас, у свим видовима.

Иако је, и формално и суштински, сигнализам одавно схваћен као кључни неоавангардни ток у српској књижевности, граница му, искрено, још не видимо. Натпросторан је и надвременски у много чему. Његов утицај на локалну уметност и културу је изразит, иако понекад невидљив ако вам је мерило само папирна штампа са смањеним културним рубрикама или петоминутни одељци у телевизијским дневницима. Али је та невидљивост и логична, јер су фреквенције деловања авангардиста и друштва различите.

Сигнализам, наиме, дубински игнорише секундарне ствари, и као такав је потпуно незаинтересован за медијско нарицање или запевање, оглашавање, пропаганду, чаршију и њену замишљену двополарност, па чак и за ставове неукључених. И уопште, он је без икаквог занимања за србијанску социјалну стварност у професионалној књижевности. Сигнализам њуши и ствара сасвим нове просторе. (Као парадоксалну белешку, додајмо и да је утемељеност сигнализма у светској, балканској и српској традицији такође титанска, мада још недовољно проучена и разумевана.)

Двадесет први век је донео ново разрастање сигнализма. Сигнални круг, тај скупни генератор, завукао нам се под кожу, направио трансхуманистичку хибридизацију са нашим бићима. Постао је најличнија читалачка потреба. Пример за ово је чињеница да у сигнализму данас уз Тодоровића делују и они чије су хиљаде страна разноликих штива нама такође вратиле веру у књижевност као нужни и делатни облик изражавања – мислимо на Слободана Шкеровића и Илију Бакића. И њих двојица, два ентитета по себи, истовремено су и неоавангарда и поп-култура и традиција, а у неким случајевима и творци свежих филозофских увида, дакле, достојни Тодоровићеви саговорници. Но, и то је тек врх сигнализујућег брега: стигло је најновије поколење, попут надареног прозаисте Адријана Сарајлије или његових истраживачких исписника Василија Милновића, Јелене Марићевић и Милоша Јоцића, које сада с радошћу упознајемо и откривамо.

Чини се да оволика усређеност силе унутар једног стваралачког круга није виђена у српској култури дуго, можда чак и деценијама, а последњих година је почела да бива и делатни чинилац у поп-култури и целокупном стварању преко главнотоковских канала. Један од њих је, нека се не замери на личном поносу уредника, и масивна електронска библиотека посвећена сигнализму, унутар културне мреже „Пројекат Растко”. Библиотека са својих близу 400 библиографских јединица баш ове седмице, 30. септембра 2013, навршава пет година омасовљене комуникације са планетом – у електронском свету то је временски одсечак чији су земни пандан деценије.

Подсетимо се овде да, за разлику од неких других покрета, сигнализам није тек поетика, већ је и метод и филозофија стварања, независно од књижевне форме која је тек једна међу многим ратниковим. Зато и у делима претходних доба можемо јасно осетити сигнализам, као општи стваралачки метод најспремнијих. И зато се понекад учини да се сигнализам умножава из етера или ваздуха, да се самообнавља, чак и када не постоје непосредне личне везе са Мирољубом Тодоровићем или са ужом сигналистичком традицијом. Нескривено сигналистичку тежњу, па и метод, срећемо на неочекиваним местима: у неким радовима стрипско-архитектонске-ликовне групе „Баухаус 7” још од раних 1980-их, нарочито у радовима Зорана Туцића, или у првој постјугословенској генерацији у српској драматургији, којој и моја маленкост припада (лични допринос су Словенски Орфеј и Скаска о космичком јајету, 1992).

А ту је и најочитији и најплоднији пример: београдска мултимедијална група „Космопловци”, чије је језгро зачето 1994. око Радована Поповића Црног. Кроз стрип, филм, музику, софтвер и концептуалне чинове то језгро представља најдиректнијег „унука” сигнализму, плимни талас међународно препознат. Баш као и у сигналистичкој књижевности, изгледа да сада и у стрипу можемо уочити развијену поделу на сцијентистички, алеаторни, стохастички, технолошки, феноменолошки, шатровачки, апејронистички, објектни, а развојем технологије ускоро ће вероватно постојати и звучни и гестуални стрип. (Има у томе и песничке правде: Тодоровић је визуелно приповедање, стрип, уградио у сигнализам већ у зачећу.)

Направимо овде зум минус, на најшири план. Ако се вратимо пола века уназад на корене сцијентизма, каснијег сигнализма, видимо да је идеал Мирољуба Тодоровића у сваком погледу – мисаоно, научно, естетски, цивилизацијски – добио временом и спонтано приљежне саговорнике у свим следећим генерацијама српске културе.

А кроз све то, и сам сигнализам-храст траје, као још већи и важнији део нашег духовног екосистема. И није изгубио од авангардне бриткости и барбарогенијског замаха, али сада није тек светско чудо, већ и део сопствене културне матице, па и популарне културе.

Мора се признати да је планетарно време ишло наруку сигнализму, али само зато што га је Тодоровић целовито и унапред видео. И због тога сигнализам нагло добија нови и стабилни замах баш након 1995. године (светска мрежа), дакле уласком у трећу цивилизацијску револуцију Човечанства – информатичку.

О, како ли само ова цивилизација жуди да буде сигналистичка! И читаво човечанство, сновито и кочоперно. Загледајмо се понекад свежим и незастрашеним очима и правим виђењем у наш планетарни начин живота, све моћнију технологију, друштво у разрастању, још неосвешћене идеале и спознаје... Чак и оклеветани Холивуд прави мегахитове на стохастички и алеаторни начин софтвером заснованим на новим парадигмама, а сви ми, сада теслијански умрежени, опет у Звездалију стремимо, вољно или невољно.

Али, овде се поставља проблем са којим ће се наша наука о књижевности тек суочити, упркос чињеници да је добра уметност увек складна и исијавајућа, чак и ако немате све кључеве за њу. Наиме, ми још немамо погодан критички апарат и референтни систем за сигналистички покрет. Ако се за трен опустимо, прети нам немогућност разумевања текуће продукције.

Узмимо за пример наслов поглавља у Шкеровићевом најновијем роману-мултиверзуму Тамна страна силе. Он гласи „Бране, струне и ћемане”, те је говорнику српског језика сваки део наслова наизглед прозиран. Али, авај – само наизглед. Ако не пратите открића из физике и космологије уопште нећете разумети ове речи, нити које им је дејство у роману.

Јасно је да се од нас захтева стални напор, титанска синтеза. Да бисмо рашчитали бар неке од већих сигналистичких дубина, морамо без блефирања бити део свог времена, укључени у сопствену, непосредовану стварност. И морамо пратити најновији, понекад и јутрошњи развој природних и друштвених наука, филозофије, технологије, социологије, поп-културе, геополитике и општег духа времена. Јер, сигнализам зна: потенцијал је свуда. Сила чека да буде отелотворена. Освешћена.

И ако не одемо ми по Силу, доћи ће она по нас. А то не ваља.

Зато ми – практичари у култури и уметности – не прихватамо да су тек песничке слике биле оне мисли које је десетлећима уназад прибележио као храст стамени Мирољуб Тодоровић:

„Разни облици у којима се материја испољава очигледни су примери њених духовитих играрија: посебна структура елемената, једињења, агрегатна стања, разноврсност структуре Космоса. Привидна необавезност тих играрија може бити озбиљна препрека која ће често доводити у недоумицу логичан и систематичан научни дух, али зато никада не може збунити песника, његову машту и смисао за чудесно. Песник је и сам играч и он у сваком тренутку може прихватити игру. Зато и кључ за коначно сазнање суштине Материје и Свемира није само у рукама научника већ и у рукама песника.”

Слободан Шкеровић

СИГНАЛИЗАМ И ТЕОРИЈА СВЕГА

Основно о сигнализму

Да би се исправно схватио сигнализам, осим праксе која нам је доступна у облику објављеног материјала, током више од четрдесет година откако је Мирољуб Тодоровић објавио своје прве манифесте, неопходно је да се разуме метод који ствара овакву праксу. Тај метод, наравно, постоји одувек, али у свим временима неопходно је да се људи подсете да је могуће радити и стварати мимо задатих параметара који de facto онемогућавају уметничко па и научно разумевање стварности која се непрекидно мења и допуњује новим открићима и феноменима.

Пракса сигнализма обухвата конкретна, разноврсна уметничка дела али и теорију која објашњава поступак долажења до таквог исхода. Ово је нужно због тога што постојећи критички апарат није био, а није ни сада, у стању да реагује с разумевањем на нови тренд или покрет, па и нову стварност, већ би без покушаја истинске анализе у старту одбацио иновације и експерименте. Ово је првенствено због тога што се етаблирана критика ретко служи анализом већ понајвише представама, схемама или пак директивама.

Пошто у надахнутих појединаца постоји тежња да се нешто што се догађа или ради објасни, с крајњом намером да се све објасни, те да више не буде никакве забуне око тога шта, како и због чега радити, у науци и уметности, религији или било којој другој области у којој човек покушава да себи представи општи поредак ствари као и разлоге постојања таквог евентуалног поретка – покушаћу да преклопим неколико различитих приступа и погледа на прилично дифузну представу духовне делатности људског бића, с обзиром на велики број формално различитих делања.

Сигнализам барата с неколико појмова, које ћу овде објаснити. То су сцијентизам, у фази која је претходила сигнализму, затим апејронизам и алеаторни, односно стохастички метод.

Сцијентизам је имао за циљ да у поезију уведе нове садржаје, оне које је традиционална уметност у великој мери превиђала, из различитих разлога, било естетских било идеолошких. У последња два века, упоредо с брзим развојем технологије, настао је нарочити начин обраде стварности – научна фантастика, који у књижевност и друге уметничке облике на велика врата уводи нову материјалност света. Нова стварност све више, а сада већ с несхватљивим убрзањем, диктира темпо наших живота. Научна фантастика је у највећој мери користила спекулативни метод, мање се бавећи техничким а много више филозофским и етичким последицама таласа промена које су утицале на ток историје, донеле велики напредак у стандарду живљења, али и велике ратове и тоталитарне системе, а тој опасности смо и сада, можда више него икад, непосредно изложени.

Ова борба с иновацијама се у највећој мери водила у прозним остварењима и на филму, у поезији више методолошки, као авангардна делатност, а мање садржајно. Сетићемо се књиге Алвина Тофлера, објављене средином седамдесетих 20. века – Шок будућности. У овој књизи обрађени су многи аспекти стравичног убрзања у развоју технологије и људске неадекватности да се прилагоди новим облицима постојања. Сигнализам је у суштини, с обзиром на овај глобални, а у доброј мери и космички тренд, реаговао отварањем и одлучношћу да се оваква дешавања схвате и креативно искористе.

Ту је негде и прелаз из сцијентизма у сигнализам, који је с много већом амбицијом усредсређен на сам метод стварања, више него на садржај створеног.

Мирољуб Тодоровић је, тако, својом поемом Планета увео науку у поезију, а затим у другим радовима експериментисао с компјутерима, који у то време ни најмање нису личили на ове данашње, а све је то у овдашњим „релевантним” круговима примљено с великом скепсом и неразумевањем.

Коришћење нових средстава артикулације, као и материјала, захтевало је унификовани метод који би без грешке обезбеђивао да резултат буде уметност а не помодност, апологија или шунд.

Уметност је одувек баратала неизрецивим – апејроном, или просто – силом. Енергијом. У свету се заправо одувек одвијала фузија с неизрецивим и неописивим – с почетка 20. века била је то дада, и многи други покушаји да се у привидни поредак унесе елеменат који заправо једини опстаје – деконструкцијом представе стварности, која се у политичком животу неминовно нуди као апсолутна истина, што она свакако није. Летристи, надреалисти, флуксисти, психоаналитичари, супрематисти, авангардисти – сви су покушавали да спроведу анализу стварности и одреде шта јесте а шта није, да се формулише такозвана Теорија свега.

Да не бих превише историзовао причу, рећи ћу да се у уметничкој, па тако и сигналистичкој пракси, испоставило да је истина однос апстрактног према конкретном, и да је тај однос заправо – анализа. Анализа која је и уметнички, и филозофски и научни метод долажења до истине.

Деконструкција јесте реконструкција

Анализа пружа увид у стварност, а истовремено омогућује стварање на основу увида и тада се назива алеаторним или стохастичким методом. Алеаторни или стохастички значе – случајни. Трећи синоним је – импровизација. Поновићу да се при импровизацији подразумева увид у стварност, тј. искуство или знање које једино омогућује квалитетно стварање in situ. То могу да раде искусни музичари, писци, филозофи, научници, проналазачи, спортисти, свако ко има довољно акумулираног знања у својој професији али исто тако и одговарајући, свеобухватни референтни систем.

Оно што највише збуњује неприпремљени ум јесте чињеница да је спознаја истине – управо због синонимности речи којима се очигледно и формално наизглед таутолошки самодефинише – апсурдна са становишта било које логике засноване на редоследу. Али, управо је анализа алатка, метод, који укида условљене везе без којих чврстине и поузданости поретка и нема. Деконструкција, која је синоним анализе, значи поништавање условљености, узрочно-последичног низа каквим ми „нормално” сагледавамо и тумачимо свет, живот, себе. Деконструкција значи раздешавање представе која често служи као „метод спознаје”, а она то није. Јер представа подразумева протоколе који унапред дефинишу исход, чиме је свако стваралаштво спречено.

Деконструкција некоме може да изгледа као негација, разарање, нихилизам, дакле нешто веома лоше. Људи желе да виде целину у свету у којем постоје, а анализа то не дозвољава. Отуд и страх да ће нови метод довести до уништења човека и поретка.

Овде се свет заиста дели на онај испред и онај у огледалу. Заиста све изгледа као наглавачке, са сваке од ових међусобно заменљивих позиција. Неко сматра да је поредак добра ствар, насупрот хаосу и безумљу нереда. А неко ће рећи да је поредак побуна против слободе, јер применом анализе долазимо до тога да је поредак лажно представљање света који као да поседује логичку чврстину привида, а јасно је да је то само уобразиља.

Разграђивањем и прераспоређивањем елемената стварности у стохастичкој поезији долази се до духовитих и критичких резултата који недвосмислено указују на апсурдност уређеног света, али ту се истовремено догађа и реконструкција, која доказује да се не ради просто о нихилизму и разарању зарад уништења, него се однос између делова света поставља на нове темеље. Свет и даље постоји, али не као свет у нестајању, који се троши у својим „коначним” и „најбољим” решењима, каквог познајемо као историју. Напротив, свет настао као последица доследне примене стохастичког метода има квалитет који није подложан дејству времена, односно застаревању, нити се икада може распасти јер не овиси о конкретним облицима. Он се састоји од анализованих облика, а то је чиста енергија.

Односни склоп – мрежа

У филозофији се одавно дошло до тога да су сви појмови део истог појма, да су све монаде делови Једне монаде, да је свемир сличан холограму, да је облик целине увек уочљив, само је понекад више или мање јасан. Овде се ради о поимању света као мреже, само је разлика у два схватања у томе да ли су чворови, елементи те мреже у зависном или независном односу; јесу ли делови те мреже у посредном или непосредном додиру.

Истина о знању јесте да су елементи знања у непосредном додиру једни с другима, дакле без посредовања структуре или облика. Овакву истину може да поседује само неко ко је напредовао у знању тако што је анализирао тумачења и одбацивао она која нису заснована на анализи.

Питање смрти је основни камен спотицања, гледано с некритичке позиције. Разарање је смрт, то је тачно, али разарање је такође и увид у истину, у суштину, у постојање које се не може довести у питање даљим разлагањем. Смрт је прекид условљености, изненадно просветљење које укида просторно-временски континуум. Она јесте крај једног погледа на свет, али је такође и једна другачија врста постојања којом владају другачије вредности.

Да ли је могућ компромис?

Сигнализам је отпочетка критикован јер је негирао традицију тражећи нова и другачија решења – нове облике исказивања, нове материјале; разлагао је смисао, речи до слова, звука, слике. Заступници традиционализма су сигнализам видели као разарајући талас који уништава све чега се дотакне.

Истина је сасвим супротна овоме. Сигнализам је унео нове методе, поиграо се ватром, повећао брзину и учесталост информације, проширио чулност, заиграо опасне, вртоглаве игре.

Стохастички, алеаторни метод јесте „случајни” метод заснован на искуству, знању, увиду – не онај проказани „слободни ток мисли” који је по дефиницији некритичан. То је сигнализам увео у праксу.

Однос апстрактног према конкретном је произвео уметност. А однос конкретног према апстрактном произвео је накарадно фулање које се агресивно али и параноично брижно чувало додира истине – додира смрти.

Традиција није превише оспособљена да усвоји иновацију. Традиција значи: пренос, предање, сакупљено искуство, капитал, али често погрешно схваћена значи – оклоп, одбранаштво, грчевито чување позиција.

Сигналиста није против традиције. Свако ко се користи сигналистичким методом проучава и ослања се на традицију. Није проблем у сигнализму и сигналистима. Проблем је у посесивним традиционалистима, који традицију сматрају својим поседом, то јест, присвојили су себи право да кроз призму ограниченог искуства суде онима који су отишли у широке, до сада несагледане просторе.

Шта је, дакле, истина? То да је сигнализам поубијао облике па је стога уметност остала без садржаја? То није истина, а ћутање о томе јесте истина – и то тужна.

Је ли истина да је коришћење компјутера при стварању поезије убило човека? Или поезију? Није. Истина је да је поезија унела у себе и компјутере, и путовање свемиром, и све оно што се догађа у последњих 150 година, а што није постојало у традицији 18. и 19. века. А данас, хајде да видимо шта би била, рецимо, традиција последњих деценија 20. века, и шта би се све по томе морало данас прећутати и ставити на ignore, јер убрзање с почетка 21. века је велико, садржај света и живота нараста брзином коју више не можемо да пратимо јашући на коњима или лупајући по писаћим машинама.

Сигнализам није просто држао корак с науком и другим дешавањима, већ је дао свој допринос предупређењу и излажењу на крај с гомилом проблема који прате овакав бурни развој догађаја.