Saturday, May 17, 2014

ШАТРО ПРОЗА ПЕСНИКА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА

   

   Марко Недић


ШАТРО ПРОЗА ПЕСНИКА МИРОЉУБА ТОДОРОВИЋА



Апстракт: У раду се анализира проза песника Мирољуба Тодоровића, оснивача и најважнијег аутора и теоретичара неоавангардног уметничког покрета сигнализма. Три су најважније врсте његове прозе: шатро приче и шатро романи, забележени снови и дневничка проза. Све три имају непосредне везе са поетиком сигнализма, односно са поетиком неоавангарде као наставком међуратних авангардних покрета дадаизма и надреализма и послератне неоавангарде у свету. У шатро прози основне књижевне особине произилазе из Тодоровићевих експеримената са језиком, са слободом израза и компоновања. Употребом шатровачког језика он је својој прози обезбедио непосредност, занимљивост, нове речи и неологизме, посебну врсту односа према свету. Његови књижевни јунаци потичу из група младих људи града које свој протест против грађанске културе исказују својим посебним језиком и слободним понашањем којим руше конвенције, норме и хуманистичке вредности грађанског друштва. И књиге прича и романи састављени су од кратких, минималистичким средствима остварених целина, које на крају сваке књиге наговештавају духовне портрете књижевних јунака.

Кључне речи: сигнализам, шатро приче, шатро романи, снови, дневничка проза, шатровачки језик, лексичке иновације, неологизми, романи састављени од кратких прича, заокруживање портрета књижевних јунака.


Песник Мирољуб Тодоровић, оснивач, кључни аутор и теоретичар сигнализма, неоавангардног покрета познатог како у оквирима књижевног, уметничког и културног простора некадашње Југославије тако и у европским и светским оквирима, од 2000. године па до данас објавио је неколико веома специфичних прозних књига, у којима је своју песничку имагинацију прилагођавао прозном књижевном изразу нестандардног изгледа и значења. Својим прозним књигама он је, међутим, и даље потврђивао основне поставке сигналистичког покрета, јер га је управо поетика сигнализма мотивисала на ширење њеног поља изражајних књижевних могућности. Он сигурно није једини савремени српски песник који је у једном временском раздобљу написао више прозних књига него песничких. У томе је донекле сличан Миодрагу Павловићу, који је последњих година такође објавио много више прозних него поетских страница, или Стевану Раичковићу, који се у последњим деценијама живота више бавио писањем прозних записа него песничких остварења. То у савременој српској књижевности нису једини, али јесу најкарактеристичнији примери преласка са поетског на прозни израз, или, тачније, успешног паралелног бављења једним и другим књижевним изразом.
Мирољуб Тодоровић има неколико врста прозних књига. Најпознатије међу њима, и истовремено најпровокативније, јесу кратке форме у књигама Дошетало ми у уво – шатро приче („Филип Вишњић”, Београд, 2005), такође и Шатро приче (у издању Српске књижевне задруге, 2007), за коју је добио награду „Златно перо” за најбољу прозну књигу у тој години, затим Киснем у кокошињцушатро жваке (Библиотека „Стеван Првовенчани”, Краљево, 2007), Шокинг-блу – шатро роман (библиофилско издање часописа „Unus мundus, Ниш, 2009), који је у целини ушао у књигу Боли ме блајбингершатро роман (Просвета, Београд, 2009). Пре тих остварења Тодоровић је као своју прву наративну форму објавио роман Тек што сам отворила пошту – епистоларни роман о пријатељству и љубави (Феникс, Београд, 2000), за који је поговор, с насловом „Књига вишеструке нежности”, написао Мома Димић. То је један од првих имејл романа у нашој књижевности; он се по форми и садржини разликује од претходних књига, и има засебне наративне особине, поготово што се ослања на одређену врсту чињеница и доживљаја произашлих из имејл преписке између неколико жена за време бомбардовања Србије 1999. године.
Следећу целину Тодоровићеве прозе чине књиге које су „испуњене сновима”. У тој врсти текстова најпре је објављена кратка књига Прозор (у издању Књижевног друштва „Свети Сава”, Београд, 2006), и она је у целини ушла у Торбу од врбовог прућа – кратке приче, снови, нађене приче и слике приче (Тардис, Београд, 2010), која је, са своје стране, и по садржини и по форми најсличнија његовим књигама дневницима, јер је произашла из њих. Од дневничке прозе најпре се појавио Дневник 1982 (издање часописа „Unus mundus, Ниш, 2006), затим Дневник 1985 (такође издање часописа „Unus mundus, Ниш, 20012) и Дневник сигнализма 1979–1983 (Тардис, Београд, 2012). Поред стандардно објављених књига, Мирољуб Тодоровић, као један од најдоследнијих заговорника нових начина комуникације између књижевности и читалаца, објавио је и три књиге искључиво у интернет издању. То су Лај ми на ђон (2007), Стално проваљује буве (2009) и Аpeiron (2013). Прве две су најсличније његовој шатро прози, док је Аpeiron, који је одавно најављиван као роман, с краћим избором текстова засад искључиво објављен у преводу на енглески језик. Његове књиге снова и дневничке прозе, које су највећој мери остварене у такозваном приповедачком презенту, већ тиме сугеришу, с једне стране, подсвесне садржаје песникових књижевних и других снова и, с друге, одређене врсте животних чињеница које су у дневничку прозу, због садржаја везаних за поетику сигнализма, улазиле најчешће мотивисане његовим иницијалним стваралачким интересовањима.
У свим тим књигама, које своје претече имају у авангардним покретима између два светска рата, највише у дадаизму и надреализму, као и у неоавангарди после Другог светског рата, овај песник с разлогом следи поетику наративних облика и њихових синтаксичких принципа. Међутим, његове прозне књиге умногоме произилазе и из његове елиптичне и парадоксом испуњене поетске лексике и посебности њених значењских усмерења мотивисаних поетиком сигнализма. Његов специфични песнички исказ, који се најчешће у сажетом, често и енигматичном облику појављивао у његовим сигналистичким песмама, као и визуелне и графичке илустрације које су га пратиле, пренети су у његовим прозним књигама на план наративног израза, и ту су добијали много непосреднији и препознатљивији књижевни облик и значење него што су их имали у поезији. Тодоровићев песнички исказ – препун хумора, каламбура, гротеске, имагинативности, неочекиваних и алогичних вербалних и синтаксичких спојева – у наративном изразу, иако је наизглед знатно променио своју семантичку усмереност, није остајао само на нивоу духовитих вербалних и визуелних игара једног песника спремног на изазове различитих врста, већ је у првом реду био резултат наративне ауторске инвенције која је произилазила из поетски мотивисане стваралачке имагинације. Њена функција у новој књижевној форми намењена је изазивању шокантног и провокативног читалачког доживљаја готово у истој мери у којој је такав доживљај изазивала и његова поезија. Реакција на конвенције и клишее различитих врста, од оних опште друштвене, социјалне и политичке природе до оспоравања и демистификације традиционалних књижевних форми и њихових очекиваних књижевних значења била је основна и примарна мотивација Тодоровићевих прозних рукописа, а таква је била и у различитим облицима његове песничке активности, од сцијентистичих, стохастичких или визуелних песама до мејл-арта, реди-мејда и шатровачке поезије, а иницијално је таква и у прози и поезији других аутора сигнализма и интернет књижевности – Илије Бакића, Слободана Шкеровића, Звонка Сарића, Миливоја Анђелковића... 
Поред духовито и слободно наратизованих животних ситуација, Тодоровић у кратким прозним облицима названим „шатро приче” и „шатро романи” – најчешће илустрованих инвентивним ауторским колажима који изазивају асоцијације шире од оних које нуди сама проза – основну мотивацију за књижевни текст, као што је то чинио и у поезији, проналази у језику и у његовим великим трансформативним и семантичким могућностима и изазовима. У књигама снова и у дневницима његов језик је, међутим, стандарднији и подложнији хоризонту стандардних читалачких очекивања.
Начин живота и мишљења, облици понашања и исказивања емотивних и других потреба младих људи, изречени су у Тодоровићевим шатро причама и шатро романима типичним језичким средствима која се користе у издвојеним социјалним и културним срединама данашњег града. Тодоровић заправо следи онај помало загонетни говор различитих социокултурних група који је још Вук Караџић, у своме Рјечнику из 1852. године, назвао „тајним”, „слепачким” или „гегавачким” говором. У Тодоровићевој прози, а једним делом и у његовој поезији, нарочито из прве стваралачке фазе, реч је о урбаном шатровачком говору, којим се служе данашњи млади људи, углавном они који своју слободу покушавају да остваре вербалним протестом против идеолошке и технолошке стварности у којој живе, некритичким отпором према животним конвенцијама или разменом и препродајом опијата различитих врста. Тај говор, с једне стране, по природи ствари задржава неке своје кључне комуникационе, али и морфолошке и семантичке особине, као што, с друге стране, задржава основне принципе слободног грађења нових речи и израза, и њиховог проширеног, често апсурдом и гротеском сугерисаног значења. Такве речи и изрази временом проширују поље свога активног деловања у језику и постепено улазе у говор свакодневне урбане комуникације, што је једна од важних последица њиховог настајања и употребе у одређеним срединама. Језик је стога у Тодоровићевој прози у исти мах веома јасно групно и колективно означен, најчешће и колективно семантизован. Он је кратак, директан, непатетичан, уз то иде на непосредно означавање предмета, али зато има могућност умножавања свога значења, како наговештава и сам Тодоровић у једном запису о шатровачком говору. Као такав, тај говор се већ у настанку шири на неколико својих значењских поља, што је један од најважнијих услова успешног наративног обликовања језика и њиме вербализоване стварности.   
Релативизовање и деструкција признатих друштвених, хуманистичких, емотивних и моралних вредности које су донедавно важиле за кључну потпору комуникације у традиционалној култури и традиционалној књижевности, и њихово свођење на нови и измењени језички облик и знак, послужили су аутору шатро прича и шатро романа за реску, духовиту, депатетизовану, хуморну и инвентивну наративну слику једног облика испољавања данашње урбане стварности и егзистенцијалне неизвесности и отуђености њених младих становника и њихових посебно издвојених група. Оспоравање признатих животних вредности, као једна од битних карактеристика измењених околности друштвеног живота и измењеног начина мишљења и понашања младих људи у граду у односу на понашање и начин комуникације у ранијем времену, у Тодоровићевим кратким причама и романима врло често је прерастало у праву језичку и литерарну игру блиску бурлески, у којој је све било могућно, допуштено и природно, иако је у свом изворном егзистенцијалном значењу, мерено нормама стандардног друштвеног морала, било управо супротно од тога. Прави књижевни смисао таквих прозних целина могао се открити учитавањем у њих онога што је део опште културе и духа једног времена, а не свођењем на њихово појединачно и директно миметичко значење.
Посебне књижевне ефекте аутор шатро прозе постиже на плану лексичких иновација, морфолошких промена речи и духовитих сугестија њиховог новог лика, као и на плану њиховог постепеног семантичког ширења. У том погледу су значајни начини на које он у своју прозу укључује нове речи и неологизме, притом их и сам слободно градећи. Такве речи најчешће су настајале по звучној или значењској асоцијативности, или су узимане из других културних сфера, да би у сфери живота издвојених група добијале неке нове значењске нијансе, које су или по сличности или по супротности укључиване у њихов систем вербалне комуникације. Такве речи – као што су „жмигавци” (очи), „блатобрани” (уши), „кустос” (келнер), „зембиљ” (кревет), „вашке” (новац, паре), „чаруга” (отимач, лопов), „даркерка” (црнка), „моша” (мобилни телефон), „компишка” (компјутер), „телка” (телевизија), „ровац” (цинкарош), „транџа” (трамвај), „музеј охлађених” (мртвачница), „грабуљати” (претраживати, распитивати се), „уђанисати” (видети, открити, приметити), „преселити у читуљу” (ликвидирати, убити), „попити совку” (заспати, спавати), „гурати дрвца” (играти шах), „отпевати риголето” (повраћати) и многе друге – везане за тренутак активне употребе у затвореним групама младих људи града, односно за тренутак у којем су поједине кратке прозне форме биле писане, иако у данашњем времену понекад бивају превазиђене новим речима за исте појмове, јер се шатро језик непрестано мења, у Тодоровићевој прози најчешће звуче сасвим адекватно. Понекад су, међутим, у кратким причама и романима овог аутора оне намножене до те мере да обичним читаоцима, неупознатим са таквим језиком или са значењима појединих његових речи, онемогућававају потпуније разумевање свих елемената значења текста, али тиме ипак не спречавају упознавање његовог општијег смисла. Аутор је тога био свестан, па на крају својих прозних књига није давао речнике мање познатих речи и израза, како је то чинио у појединим књигама песама, јер је наговештај смисла и функције прозног текста већ био дат и без речничких објашњења. 
Аутор читаоце својих прозних остварења ипак не оставља без семантичке сугестије, али је такође формира на необичан начин и индиректним књижевним средствима. На крају сваке књиге представљени књижевни садржаји указују се, с једне стране, не као афирмација и прихватање, или, с друге, као критичка и моралистичка осуда одређеног начина мишљења, изражавања и понашања, већ пре свега као њихова духовита и хумором обојена књижевна илустрација и слика. За оптимално формирање књижевног значења таквих прозних целина неопходна је активна сарадња између читаоца и текста, која умногоме зависи од степена читаочевог духовног профила, од његове радозналости и потребе за откривањем нових начина исказивања и нових значењских могућности књижевног говора. Критички однос према деформацијама етичке, интелектуалне, обичајне или хуманистичке природе садржан је у овим текстовима пре свега у њиховом новом онтолошком статусу, у њиховом књижевном и језичком облику, који по природи своје функције тежи афирмацији и јачању индивидуалних духовних вредности, а преко њих и колективних.
Књижевни јунаци Тодоровићевих кратких прозних облика објављених у шатро причама и романима припадници су одређених група младих људи, такозваних клапа, како сами кажу, који су не само истомишљеници у односу на стандардну културу и морал данашњег града него су и књижевни ликови који се, самим тим што припадају одређеној младалачкој групи становника данашњег града, прилагођавају колективном начину изражавања и кључним изражајним принципима колективног говора. Онај који моделује њихов колективни говор и преноси га у књижевни облик свакако је сам аутор, од чије језичке инвенције и моћи књижевне конструкције зависи у којој мери ће тај говор бити стилизован у наративном тексту и у којој мери ће у говору појединих књижевних ликова бити индивидуализован. Мирољуб Тодоровић је у том смислу поступао слично начину на који је поступао и у поетским облицима. Он је, наиме, знатно синтетизовао структуру наративног текста и остављао у њој само оно што је најнужније. Зато у његовим шатро причама и романима нема дескрипције, нема чак ни детаљне нарације, већ се све садржи у кратким информативним јединицама и у сажетим дијалозима који дају само најнужније назнаке стварности књижевних јунака. То је једна врста елиптичне и минималистичке прозе, која више наговештава него што отворено (по)казује.
У њој је на тај начин, минималистичким наративним средствима, наговештена специфична психологија књижевних протагониста, помоћу језика су наговештени и њихови међусобни односи, помоћу језика је откривана и усмеравана њихова интелектуална пројекција света и сужени дијапазон њихових појединачних потреба и жеља. Пошто су Тодоровићеви ликови углавном млади људи који су властитом вољом изопштени из друштвеног живота, њихово учешће у непосредној стварности углавном се своди на примарне животне потребе, на међусобне сусрете и разговоре, на сексуалне пориве, на повремено коришћење дроге у опуштајуће сврхе, на потребу за храном, спавањем, одмором. Они у данашњем књижевном времену представљају продужену врсту Капорових књижевних ликова који су своје време и припадност градском простору проводили у бескрајном „глуварењу” по градским улицама, трговима, биоскопима и кафанама. Зато и у Тодоровићевој прози, као раније донекле и у Капоровој, или у прози Тозе Влајковића, на пример, као да је све унапред дато – односи међу ликовима се не компликују и не заоштравају, њихов живот се не мења, сваки од њих и на почетку и на крају књиге остаје исти. Зато они током одвијања садржине прозне целине, што због форме у којој су обликовани углавном важи за романе, не доживљавају никакву унутрашњу промену и никакву врсту моралне или емотивне катарзе, као што се то дешава у стандардној прози.
А ипак се из приче у причу, из ситуације у ситуацију кроз које пролазе књижевни ликови, понављањем чињеница и животних призора сличног реда, постепено употпуњавају и кристалишу њихови портрети, тако да се на крају књиге назире не само њихов егзистенцијални статус него и њихова психологија отуђених припадника градског амбијента који не могу или не желе да се уклопе у норме уобичајеног колективног друштвеног живота у великом граду и који настоје да своје животе организују само у складу са властитим погледима на свет. То важи колико за ликове у шатро причама, толико и за оне у романима, пошто су романи такође састављени од кратких наративних целина међусобно повезаних лабавом фабулативном структуром, главним ликом и мањим бројем ликова који се повремено појављују уз њега. Разлика између шатро романа и шатро прича не појачава се ни наративном перспективом, јер је и у једном и у другом жанру готово свеједно ко је приповедач, да ли један књижевни лик, што је уобичајено за романе, или наизглед спољни наратор, што је карактеристика шатро прича, пошто и у првом и у другом случају текстом доминирају и одређују његов књижевни статус приповедачки субјекти, односно сами књижевни јунаци и њихов језик који непосредно и из њих самих наговештава њихов унутрашњи живот и прати њихове спољашње активности. На тај начин се психологија, начин живота и понашање Тодоровићевих књижевних протагониста указују у чврстом преплету са њиховим језиком и врстом живота који воде. Тиме Мирољуб Тодоровић такође сугерише да издвојене и маргинализоване друштвене групе младих људи данашњег града својим понашањем и језиком најављују много дубље и трајније померање односа према основним вредностима на којима почива традиционална култура него што се то на први поглед чини. У тој врсти наговештаја и најаве налазе се неке од најзначајнијих вредности општије природе Тодоровићевих кратких шатро прича и шатро романа, и стога њихова књижевна вредност и њихов општији културолошки значај с пуним правом могу бити виђени као симболични књижевни знаци отуђеног живота данашњег градског амбијента.



No comments:

Post a Comment