ПРОТОПОЕТИЧКИ СИГНАЛИ СИГНАЛИЗМА

Даница АНДРЕЈЕВИЋ

ПРОТОПОЕТИЧКИ СИГНАЛИ СИГНАЛИЗМА

РЕЗИМЕ

У дијахронијској перспективи српске књижевности двадесетог века препознајемо више таласа једног те истог замаха модернистичке мисли и авангардне аутопоетичке самосвести наших писаца. Магистрални и матични за поетичке и структурне промене литературе био је међуратни полифони процес српске авангарде и њој сродних идеја. Рад прати протопоетичке везе и односе, сличности и разлике, те лирске паралелизме авангардизма и потоњих стилских формација, с акцентом на сигнализам и поезију М. Тодоровића. Експлицитна и иманентна поетика овога ствараоца кореспондирају с наслеђем авангарде, али иду и корак даље у искушавању редукције лирског језика и минимизирању лирске слике. Сама теоријска чињеница да је овај правац аутохтоно српски, те да није формиран по угледу на европске модернистичке школе, чини га драгоценом књижевно-историјском појавом.

Кључне речи : поетика, сигнализам, авангарда

ПРОТОПОЕТИЧКИ СИГНАЛИ СИГНАЛИЗМА

Појава сигнализма у српској књижевности друге половине двадесетог века припада оним интуитивним скоковима наше националне интелигенције који за литературу значе искакање из једне културолошке ситуације и стављање у позицију изван ње. Свака авангарда припада категорији случајева везаних за преврате у једној литератури. Међутим, у дијахронијској перспективи, она ипак обезбеђује континуитете модернистичког певања и мишљења. Свакако, за такве појаве је потребно да се стекну предуслови и протопоетички импулси или веза са сличним иницијалним и мотиваторским „измима” и идејама у претходним стилским формацијама. Прекретнички, превратнички и радикални, такви покрети су, чини се, били мање или више самостални таласи једног те истог замаха модернистичког сензибилитета у двадесетом веку. Они чине део фреквентне, интензивне и метаморфозирајуће сцене српске авангарде чији су први наговештаји с почетка века кулминирали између два рата у српској авангарди. Наравно, не само српској.

Као и свака парабаза, јеретичко одступање од књижевног канона инсистира на (Деридиној) теорији разлике и различитог присуства песника у свету, и једна од сличности свих авангарди је различитост од владајућих конвенција. Међуратна српска авангарда активирала је нову песничку самосталност и нову уметничку слободу, тежећи за каламбуром, гротеском и карневализацијом света, како је то формулисао Михаил Бахтин. Сред апорија и оксиморона модерног времена, када присуствујемо свакодневном смаку света, песници су морали извести свој коперникански обрт. Технолошки раст цивилизације у чизмама од седам миља наметнуо је механизацију свести, пластични динамизам живота и истовремени отпор таквој роботизацији свести и какофонији стварности. Антитрадиционализам улази на велика врата у нашу културу и објављује смрт песничке слике и смрт чисте форме у поезији. Сви системи, идеје и вредности се проблематизују и доводе у питање, а сви феномени и сензације се своде на код, знак, сигнал. Све се своди не на језик догађаја, већ на догађај језика. У језику се, као кући битка, и догађају све промене у литератури. Нарочито између два рата, на делу је ново концептуално, програмско и манифестно крчење нових простора у поезији које ће се све више одмицати од рабљене, конвенционалне естетике и примаћи авантури паратекстуалности. Ортографска, синтаксичка и графичка експериментисања у међуратној поезији не доводе у питање аутономност појаве сигнализма после Другог светског рата. Међутим, не може се ни порећи да је све у књижевно-историјском и теоријском смислу почело тада, у првој српској авангарди, с Винаверовим термином надграматика, великом екстазом Растка Петровића, распрскавањем реченице Црњанског, из тадашњег генерацијског покушаја да се именује неименљиво, да се савладају хаос, метеж и бука и бес света приближавањем таквим истим формама у литератури.

У деконструкцији света и реконструкцији језика, све авангардне струје у двадесетом веку тежиле су разбијању мимезиса, увођењу симултаности и хепенинга и релативизацији хронотопа, будући да су укидале границе историјског, рационалног и традиционалног. Принцип негације света, који се налази у темељу свих авангардних идеја, заједнички је именитељ прве и свих каснијих српских авангарди. Штавише, тај уметнички концепт уопште није нов и уоппште није пионирски за двадесети век. Мало је познат податак да у доба када национални романтизми цветају Европом, 1850. године, једна чикашка група уметника који себе називају Ништавци, одређује своје стварање противно свим ауторитетима – „ни кућа, ни црква, ни брак, ни новац, ни држава, ни морал”, узвикују они (Бил Брајсон, Made in America). Аутопоетичке и експлицитне реченице надреалиста, седамдесетак година касније – „Постоје мртви које треба убити”, „Будите реални, захтевајте немогуће”, до оне Ларионове из 2008 – „Будућност је иза нас” – део су једног сталног екстатичног захтева писаца за увек недостајућом слободом стваралаштва. Аполинерова синтагма „речи у слободи” и Рембоова „језик песму сања” такође могу да буду протопоетички сигнали и родоначелничке иницијалне речи за појаву сигнализма.

Отворени ум тражи отворено дело, тражи ослобађање од неподношљиве тежине језика и тежи елевацији израза ка метајезику. Истовремено, у тој револуцији форме, запажамо отежалост, опредмећеност и материјализацију поезије. Све се то одвија у светлу сцијентистичких и космичких достигнућа, као и Ајнштајнове теорије закривљености времена и простора. Демистификујући устаљене представе о свету, авангарда прави новомитске иконике. Једна од иновација сигнализма и постмодерне, која је такође позната у првој авангарди, јесте и проблематизација статуса песника и читаоца, при чему се од другог захтева сличан напор ради успостављања смисла и вредновања дела. Сигнализам ће ићи тако далеко да ће прокламовати и поетику празног папира у „Белој књизи” Миливоја Павловића. Та редукција лирског текста иде даље од минус присуства речи Момчила Настасијевића, укида језик и постаје само гест, ванвербална порука у нејезику. Реч је о контекстуалности света, о сигнализму као негативу новог криптотекста који ће садржати више тајну сигнала него његово значење. У том случају, у вавилонској библиотеци културе и цивилизације биће више места за све наше уметничке поруке. Творац сигнализма, аутентичног неоавангардног југословенског правца који је јединствен и у европским оквирима, у својој књизи Време сигнализма каже следеће о функцији језика: „Језик универзума, језик је песничке неизрецивости. Песник мора освајати тај језик, разбијати зидове затворених система где су се већ устајали истрошени и мртви језици чија је информативност равна нули. Песник је рушилац и градилац истовремено. Увек на самој ивици провалије језичке ентропије и банализоване песничке информације, он је приморан да стално помера границе постојећих језика, непрекидно шири области њихових семантичко-тематских и комуникационих дејстава. Померати границе језика значи померати границе света, освајати нове пределе универзума. А песма је у структури света. Она је догађање света (универзума).” (Тодоровић, 2012, 10)

Сваки књижевни покрет који жели да рачуна на предзнак авангард – претходница, мора да заговара поетику другости. Гојко Тешић у књизи Српска књижевна авангарда студиозно анализира односе и различите резултате сличних тенденција литерарних покрета и идеја тога доба.

Прокламујући сигнал као терминолошки и теоријски носач целог правца, његов аутор и следбеници га стављају на место свих одбачених иконика традиције или њиме артикулишу нове поретке и пројекције те исте традиције. Идеја о тоталној, сублимној и интегралној поезији такође није сасвим нова. У двадесетом веку, у српској поезији, она се може везати за есеј Симе Пандуровића „О интегралној поезији”, као и за идеју суматраизма, круговља и свесвета Милоша Црњанског. У сједињавању космичке свести и аутопоетике песника, сигнализам користи понајвише искуство надреалистичког писма, психички аутоматизам, њихову идеју о синергији логоса и праксиса и наизглед неспојивог формалног и онтолошког супстрата поетског дискурса.

Када је реч о компјутеризацији и механизацији модернистичког писма, сигнализам је дошао на саму ивицу стваралачке улоге писца. Та рубна, гранична позиција сигнализма ипак, чини се, није на страни оних који мисле да компјутер може писати поезију. Бранко Миљковић није био у праву када је рекао да ће сви писати поезију. Упркос метастази издања и лирских текстова, све што је написано није поезија. Компјутер такође пише ако му ми дамо инструкције. Вознесењски тврди да компјутер све може да ради изузев две ствари – да буде религиозан и да пише поезију. Дакле, тај спиритуални супстрат поезије задржава и сигнализам. Чињеница да се сигнализам налази на ризичном семантичком пољу, с искошеним и редукованим погледом на свет, допринела је његовој занимљивости и иновацији. Сигнал, звучан или визуелан, пре значења, а понекад и на рачун значења, јесте део револуционарног кода овог правца, али и део његове херметичности. Сигнал постаје симбол и производи нову стварност. Да ли је та стварност предметна или представљена, то је основно питање на коме се могу заснивати аксиолошки суд и естетички домети сигналистичког текста. Генеришући вишелинијско читање, које ће нешто касније у прози применити Милорад Павић, сигналисти су такође на трагу промена форме и структуре започетих између два рата.

Протопоетичке сигнале у теоријском смислу можемо наћи и код руских формалиста и Виктора Шкловског, у синтагмама: заумни језик, васкрснуће речи, онеобичавање, зачудност итд. Тај особени, нови дух еволутивних и револутивних путева литературе у двадесетом веку својствен је и сигналистима, који у њега уграђују своју арабеску знаковних, језичких и сликовних симбола која „добија повремено димензије универзалног, планетарног језика”. (Павловић, 2012, 55) Та врста тежње ка лирском есперанту својствена је сигнализму. Кад већ нису могли измислити нови језик, новоговор супротан Орвеловом, сигналисти су одбацили нормативни, „прочитани језик” (О. Давичо), обновили алогичну инверзију речи међуратних модерниста и анархичност лирског дискурса. Тежећи апејрону, они су замагљивали значење у потпуно трансформисаној слици света и надреалистичкој игри речи.

Растко Петровић је такође послао многе протопоетичке сигнале сигналистима. Његова екстаза, велики пијани физички живот, опредмећење и банализација поетских елемената, материјализација поезије и поетизација материје, могу се наћи у структури сигналистичке песме. Потом, некако у исто време, Васко Попа уноси у поезију непоетске предмете – пиксла, чивилук, столица, као што у песмама „АБЦ о Мирољубу Тодоровићу” срећемо предмете – боца, игла, четка. Хепениншки, симултани и фингирани карактер сигнализма такође вуче генезу из „поетике сувише стварног”, „оболелости језика” и кованица Растка Петровића, и ироничко-критички се односи према утилитарности поезије.

Поједине песме Мирољуба Тодоровића, као „Посматрам вас крманоши и капетани”, као да су паспарту неке надреалистичке слике Далија. Слика не постоји као целина, она је део сталног процеса метаморфозе света. Надреалисти су имали свој модел непатетичног певања о патетичним темама који такође препознајемо код сигналиста. Оно што је Црњански звао „папирнатом катастрофом пуном фраза и мистификаторства”, за сигналисте је било питање избора апстрактног знака из стварности који ће без анестезије,својим блеском из сигналног пиштоља, пренети своју поруку.

Сигнализам је доличан наставак великог модернистичког процеса, сјајног духовног замаха, боље рећи цунамија међуратних аванагардиста, али у савременој периодизацијској слици српске књижевности, он значи врх полифоног и дисперзивног тражења нове експресије. Сигнализам јесте наслеђе српске историјске аванагарде као стилске формације, али је и аутентичан облик позива на дијалог о добу који је артикулисан посебним „сложајем речи” (Љ. Недић). Хипермодернизам београдских надреалиста био је, чини се, поетички најутицајнији на целокупну савремену српску поезију, па самим тим и на сигнализам. Отклон од креације и случајни стимуланси које су имали надреалисти, видни су и у сигнализму. „Оставите кућу, жену, љубавницу, крените у шуме, реците не свему”, писао је Бретон 1924. године у свом „Манифесту надреализма”. Сматрао је поезију за перпетуум мобиле, тврдећи да многи песници из светске баштине могу проћи као надреалисти, наводећи Шекспира. Тако долазимо до оне бергсоновске покретне траке времена на којој су стални таласи авангарде уобичајени. Обнова и објава нове слободе довела је сигналисте на ту траку сталног прогреса књижевности. Будући да је реалност неоснована, како каже Музил, идиосинкразије и облици властитог јаства су начин да се опише „слом стварности”, да се рашири поље „сада”.

Као супституцију за изгубљени апсолут („Бог је мртав”, Ниче), сигналисти су своје идеограме исписивали као знаке правих фасцинација и маркера света, услед „слабљења реалности”, како је то уочио још Ђ. Лукач. Надреалисти су оставили, мада сами нису имали великог песника, велики песнички легат као основу за будући развој српске поезије.

Наводећи као мото своје збирке изабраних песама Глад за неизговореним речи Готфрида Бена о претку оног Ништа које тежи да се уобличи, и Дилена Томаса да свака слика у себи носи заметак свог ништавила, Тодоровић је на трагу нихилистичког логоса савремене поезије, али и схватања света као дијалектичког низа сталних промена. Посве надреалистичка миксација дисперзивних феномена света, спој молекуларног из песме „Ожилишта” и елементарног из песме „Клица” показује контроверзе савременог постојања. Своју везу с плазматичним светом материје, ћелијском структуром и хипетрофираним телесним, која је окупирала Растка Петровића, показује и песма „Кариокинеза”. У Тодоровићевој песми млеко је црвено, а пасишта плава, чиме потврђује свој алогични стиховни поредак који кореспондира с међуратним модернистичким наумом у смислу пројекције и апстракције елемената света. Тодоровић тиме сугерише „изоштрени језик несвестице”, како каже у песми „Крајем седме године”. Стохастички закони вероватноће и могућности динамизирају његов језик контроверзним терминима и појмовима који узрокују „земљотрес” међу речима и успостављају њихов демонски плес.

          океан ћу прстима од метала

          леден хоћу али ово је човек

          као наговештај светлости наговештај моћи

          на означеним путевима та семенка небеска.

                                „Али ово је човек” (Тодоровић, 2012, 34)

Распет у контроверзи између атавистичких тежњи ка Почелу и ултрамодернистичког снимка урушене егзистенције, Тодоровић признаје једну велику силу, једну планетарну енергију по чијим се законима владају и дух и материја и сам песник, као у песми „Како је јака”. Моћ која руководи и енергијом језика присутна је и у песама „Као човек као кост” и „Азбуко хромога Вука.”

Између магме непрочитаног света и енергије језика, у саобраћајницама подсвести, како је говорио Давичо, настаје посебна организација језика у поезији Мирољуба Тодоровића. Та космичка енергија је знак песникове главе, знак својеврсног сигналистичког Дон Кихота који се бори с ветрењачама свемира. Винавер је, сетимо се, формулисао синтагму громобран свемира.

У својим еволутивним токовима, међутим, поезија Мирољуба Тодоровића компатибилна је и са традиционалним идиомима, топонимима и именима из митологије, Библије и историје цивилизације. Тај наклон ка традицији је селективан и формира свој нови асоцијативни низ и однос међу појмовима. Прометеј, Рубикон, Титан, Хлебњиков, Фројд, Византија, Шехерезада, то су архетипске одреднице којима Тодоровић даје инидивидуални карактер, смештајући их у савремену егзистенцијалну ситуацију, дајући им новомитско значење и проблематизујући свој став према том свету. Такав ангажман и иронично-критички став доноси и субверзивне примесе сигналистичкој мисли. Тодоровићева поезија као да поставља неизговорено питање – Живимо ли сви у истој историји ? Јесмо ли толико лоши ђаци или историја није била добра учитељица? Да ли је могуће да се циклизација светских збивања тако непогрешиво понавља? Живимо ли ми у различитим, паралелним световима?

У замешатељству богова и звери које нам нуде токови цивилизације, Тодоровић прави портрет постхуманистичког доба двадесетог века, тражећи тоталну слободу стварања, његове екстремне облике, до ивице игле, до уједа језика, до знака апсурда, до сигнала. Искушавајући нови дух језика у самом његовом корену, у лимфи саме лирске експресије, Тодоровић долази до синтагме „ошамућени језик” која је у носачима сигналистичке експлицитне и имплицитне поетике. Тај језички избор обележен је дубоким конфликтом човека и света, односом страсног индивидуалца и канона који покреће литературу од Сократа до Јозефа К. Хаосом у тексту жели се затомити хаос у свету, како рече Андрић за Растка Петровића. Сагласност с тим хаосом Тодоровић исповеда и у песми „На граници сабласне Атлантиде”:

              Жедна је земља. Костождери вребају

              поскоке. То је моја ћутња у купини.

              Страх од истине. Порекни бродоломе. Разори црвена

              небеса. Тамо куља семе. Жар гладне

              материце. Саплешћу се о твој леш.

             На граници сабласне Атлантиде.

                                        (Тодоровић, 2012, 221)

Позната Тодоровићева збирка песама Звездана мистрија већ самим насловом асоцира на васионске сфере поезије, на лирско неимарство и наслеђе космогоније Његоша, Лазе Костића и Диса, космизма и космополитизма у српској поезији двадесетог века. Уосталом, разлози за постојање поезије би престали уколико не би постојала тајна постања и постојања коју ми везујемо за трансцеденталне и метафизичке димензије. Тодоровић има свој сигналистички језички модел за експресију те тајне:

             Пуштен си у свет. Земља

             жедна. Бременит раздом.

             То је распуклина. Из које

             капљу звезде. Путници

             у омами. Језик. Хоботница.

             Врхунац кушње. За двојника.

             За Луцифера. Долази вода

             Жерава. Ваша заједничка

             постеља. Попорскана крвљу.

                            („То је распуклина”, Тодоровић, 2012, 267)

Динамизирање и ритмизација сигналистичке строфе постиже се управо тим кратким појмовним и интерпункцијским омером. Покрет и путничка егзистенција такође се могу препознати у поезији међуратних модерниста. У сигнализму се, међутим, на њима више инсистира и формалним средствима даје подвучени карактер њихове пресудности у савременој егзистенцији.

Што се тиче српске византијске традиције, која може изгледати чудно као избор теме сходно свему што знамо о сигнализму, у Тодоровићевој песми је она „златна материца царства”. На том плану, имена Вида, Словена, Сербаља, Косова, Самодреже, Јефимије, Ћеле-куле, из даље и ближе историје Срба, означавају националне сигнале који се не смеју погубити по ветрометини језика и времена. Ови традиционални маркери су такође демијуршки помешани у стилизацији савременог света, и њихова визуелизација је симптоматично кратка, магновењска, сигнална.

Поред речи глад, друга најфреквентнија реч у изабраним песмама Мирољуба Тодоровића је жеђ. Песник је жедан извора и увира, познатог и непознатог, физичког и метафизичког, егзистенцијалног и есенцијалног, спознаје и тајне. У потрази за изгубљеним јаством, песник постаје модерни Јасон. Његово златно руно је саткано од сигнала.

              Уснула је земља. Нема нам

              пута. Ни ноћаја. Док песму

             не уловимо. У врелу ускиптелом.

             У капи кисеоника. Јуродиви

             песниче. Искачеш из колевке.

             Као плод небески. Твроглави

             змај. У бајци недосањаној.

             Дрхтећи од грознице. Ка

             понору пловимо. Златно руно

             Језика. У грлу нам спава.

                          („Златно руно”, Тодоровић, 2012, 429)

Упркос ограничењима конструктивизма која се намећу концепту сигналистичког писма, или управо баш због њега, Тодоровић поручује да је у језику творачка моћ света. Речи навиру из жлезда, из љубавне непогоде, из неименованог. Више пута помињаном Растку Петровићу Тодоровић посвећује песму „Рана. Реч и песма.” Једна од програмских песама је свакако и „Из располућеног језика”.

             Узми моје речи

                               и дах мој

             у звездане кристале

                              претвори

            светле гримизне метафоре

            у купиновом вину

                              у чиру човековом

           заустављам

                             пчеле олујне

           дионисову светковину

           земљотрес руши градове

           у крик

                       дроби говор

           из располућеног језика

           капље

                      сребрн мед

                        (Тодоровић, 2012, 527)

Сигнализам хвата из муља историје оне вредности и оне сигнале хитнуте у цивилизацију који би требало да се нађу, драстично скраћени, на некој дискети криптоструктуре коју бисмо оставили у космосу после нестанка планете. У процесу новоименовања и искушавања могућности језика, у монтажи апстракција и динамичној смени лирских сензација, сигнализам силази у језик и истовремено се поставља изнад њега како би остварио своју пројекцију парадокса и оксиморона света. Више од надреалиста ослоњен на контролу лирског дискурса, Тодоровић је своју текстуалност и фугуралност артикулисао кроз праскове сопствених мини сигнала као малих језичких бомби које објављују своје праскове у сувереној обнови авангардног писма. Започет, као и свака авангарда, као лирска провокација, сигнализам своју дрскост користи као трајно бачену рукавицу у лице конвенцијама, канону и патетици у поезији. Несигурна стварност је нешто око чега се може преговарати, бар у уметничкој визији. Зашто онда та стварност не би била исписана сигналима, поручује Тодоровић. Језиком који, како каже Љубомир Симовић, поезија одувек сања – језиком Бога, Адама и животиња. Ако верујемо једној другој реченици, оној Умберта Ека да Бога може да замени само библиотека, поетски сигнали сигнализма су већ део вавилонске библиотеке поезије и луцидна тековина модернистичке свести савремене лирике.