Saturday, May 17, 2014

''ВРЕМЕНСКЕ ЛИНИЈЕ'' СИГНАЛИЗМА: FACEBOOK СИГНАЛИЗАМ






Јелена Марићевић


''ВРЕМЕНСКЕ ЛИНИЈЕ'' СИГНАЛИЗМА: FACEBOOK СИГНАЛИЗАМ

















„Ако човек употребљава само речи, нико му не верује” – Књига промене Ји Ђинг
(Из Дневника сигнализма 1979–1983, Mирољуб Тодоровић; Тардис, Београд, 2012, стр. 335)

            „Ми смо сви експресионисте. Ми сви узимамо стварност за средство свог стварања”, узвикнуо је Станислав Винавер на почетку свог програмског текста „Манифест експресионистичке школе” (1920).[1] Сутра – сви смо ми сигналисти, а само корак даље – фејсбук сигналисти! Свакодневна делања на фејсбуку (или другим друштвеним мрежама) вид су стварања сваког корисника мреже, а да је притом лична стварност средство тог „стварања”, почев од фотографија, преко преписке на чету или преко инбокса, дељења занимљивих информација, новости, савета, рецепата, цитата, омиљене музике, мисли, дешавања у животу; дељења апликација за игрице, квизове и упитнике; наравно, у складу са укусом, интересовањима, и још понечим. У том „још понечему” лежи једна битна разлика између свих фејсбук сигналиста и оних фејсбук сигналиста у чијем „стварању” се назире потенцијална уметничка вредност створеног.
            Читањем недавно објављеног Дневника сигнализма 19791983,[2] Мирољуба Тодоровића, који би неком читалачком оку можда и личио на „папазјанију”,[3] стиче се, донекле, утисак листања нечије тзв. „временске линије” на фејсбук профилу. Попуњавање „временске линије” може бити аналогно некадашњем вођењу дневника, али не у класичном смислу, већ дневника који наликује сигналистичком дневнику Мирољуба Тодоровића. Иако, разуме се, постоје разлике између сигналистичког дневника и „временске линије”, оне се најдиректније односе на стваралачки медиј – „временска линија”, наиме, може функционисати само на интернету, брже се деле занимљиви садржаји између пријатеља, постоји преобиље садржаја, рачуна се и на аспект аудио записа (хартија, ипак, ћути сем када се листа, згужва, поцепа или исече, не би ли се евентуално начинио какав сигналистички колаж или визуелна песма), а треба имати у виду и временски тренутак: 1979–1983, када фејсбук није постојао (мада рачунари јесу, па и сигналистичка компјутерска поезија).
            Сигнализам је, сходно томе, из данашње перспективе антиципирао еру интернет умрежавања и то на примеру дневничких сигналистичких записа (али и умрежености између мејл артиста), кореспондентних „временској линији” фејсбука. Фејсбук статус може бити цитат – Дневник сигнализма баштини обиље цитата о којима вреди размишљати („Think about Signalism”); може бити аутоцитат (неко промовише своју уметничку реч или мисао, ма каква била), а Мирољуб Тодоровић записује у дневник стихове из каснијих песничких збирки Златно руно[4] и Љубавник непогоде,[5] али и нпр. песму која припада жанру нађене поезије – „Две пеге на курцу”.[6]



















 Слика бр. 1, „Размишљајте о сигнализму”, разгледница

У виду вести на „почетној страни” фејсбук профила, може се појавити актуелност из сфере моде, политике, дешавања у свету и сл. уколико сте „лајковали” неку интернет страницу (магазина, политичке штампе, рецимо) на којој се налазе садржаји који вас интересују.[7] На овом месту треба указати на сигналистичке дневничке записе о „природним маскама за лице” (стр. 82), те „правилима шминкања” у виду исечка из новина с нацртаним амебоидним оком и цветом (стр. 635),[8] или вести из Политике од, примера ради, 15. јуна 1982. када су се Аргентинци предали на Фокландским острвима (стр. 360361). Можда би се могло помислити да се бар у Дневнику сигнализма неће наићи на рекламе, огласе, но није тако. Истакла бих брачну понуду: „Изразита црнка, 176/36, лепе спољашњости, факултетски образована са станом у Београду, без обавеза, осећајна, жели упознати слободног човека, факултетски образованог, озбиљног и згодног. Шифра: Писати опширно” (стр. 304), те обавештење Благоја Кнежевића да уграђује „МИНИ пластично-жељезне РОЛЕТНЕ” (стр. 306). А ево и неких реклама са „временске линије” аутора овог текста: „Гаранција против целулита – apoteka-beograd.com – удружење дерматолога клинички потврдило деловање серума које топи масноћу” или рекламе за сладолед: „Максимално уживање – frikom.rs – Да ли си забавна? Интригантна? Страствена? МАXIМО [мисли се на сладолед] је прави избор за тебе”…
            Прича о временској линији” у контексту Дневника сигнализма могла би се гранати у још неким правцима: као што постоје могућности за прихватање апликација, те играње игрица, тестова, квизова преко фејсбук налога, тако можете и читајући дневник Мирољуба Тодоровића да урадите неки тест (нпр. Колико сте хладнокрвни?” стр. 292) или упитник (какав је саставио Марсел Пруст, стр. 288). Преписка на фејсбуку врши се преко инбокса и чет-ћаскања, док су и у Тодоровићев дневник уврштена писма (нпр. писмо Денису Понижу, стр. 110; Јарославу Супеку, Ранку Игрићу, стр. 133), наравно не сва, као што ни један фејсбук корисник не би помишљао на то да чита или чува сва своја дописивања”.
            Видели смо, постоје сличности, постоје разлике, а најважнија – питање уметничке вредности. Није сваки фејсбук корисник уметник, нити је свака временска линија” вредна размишљања. Постоје неке фејсбук странице које треба поменути, као и сајтови са којих се најчешће деле садржаји на фејсбуку (да поменемо најпопуларнији код нас – vukajlija.com). Стога би вредело назначити садржаје од уметничке вредности који би се могли укотвити у мисаоност сигналистичке поетике. Кренули бисмо од почетака сигнализма, који се првобитно називао сциентизам (1959), те увођења нових тонова примерених електронској и технолошкој цивилизацији. Ајнштанова теорија релативитета проглашава се за највећу поему модерног доба испевану у славу човека, а основна математичка формула те теорије Е=mc2, означена је као врхунска метафора”.[9] Погледајмо следећу слику






 


















Слика бр. 2, фејсбук страница: ”Art, ctrl, del” (www.facebook.com/ArtCtrlDel)

Чини се, заправо, као да би ова фотографија могла бити сигналистичка визуелна песма[10] – при том, алудира директно на метафору „Е=mc2” и то у обличју тетоваже; у складу је донекле са поменутом брачном понудом из Дневника сигнализма (стр. 304), а од значаја у овом контексту је и чувена Тодоровићева визуелна песма: 























            Слика бр. 2 и слика бр. 3 биле би примери добре кореспонденције, која омогућава спровођење основног сигналистичког апела: „Размишљајте о сигнализму”. Размишљањем, дакле процесом који траје и омогућава низање различитих питања – неговање тела, спрам неговања духа; мотивација за вежбање (физички и мисаони напор) тела и духа, специфичности духа времена, планетарни (универзални) феномени, питање уметности, науке и технике…
            Симптоматичних размишљања имали смо и поводом следеће две слике:























 Слика бр. 4: www.facebook.com/SundjerBob.page


























У овом случају, сугестивнија је и подстицајнија за размишљање сигналистичка визуелна песма јер размишљање нуди више могућих мисаоних рукаваца (за разлику од експлицитније слике бр. 4 која рачуна са одвећ задатим коментаром): да ли је у питању екран телевизора или рачунара или се ради о наковњу који се обрушава са неба? Да ли се гестом скривања лица желео прикрити идентитет човека са слике бр. 5? Може ли се говорити о надреалној атмосфери сигналистичке песме, итд.? Да ли је виртуелни свет компјутера свет који замењује стварност, прети да је претвори у надреалност и смрска одлику идентитета – лик, и то лик који не мора да буде буквалан приказ лица, већ и духа? Можемо ли говорити о фејсбук профилима и стварности фејсбука као свеприсутним појавама које преображавају унутрашњи лик човека и замењују стварност за виртуелни свет, без обзира на то колико се могу назвати уметношћу? Претвара ли се човек у машину (по принципу симбиозе „С ким си, такав си”) и може ли га уметност у томе спречити?
            „На хипу се вријеме врти / један хип је све до смрти”, познати су стихови из поеме Сузе сина разметнога барокног песника Ивана Гундулића. Уметност би била та која непролазношћу одолева смрти – ловећи будућност, корак-два и више испред, а ипак у складу са духом времена. Сигнализам, кроз традицију и иновацију, кроз експеримент и улогу модернизације опстојава и манифестује се као актуелан. Стога бисмо за крај преиначили Гундулићеве стихове у ове, сигналистичке: „На прсту се Земља врти / један прст је све до окидача”: 



















Слика бр. 6, визуелна песма: Планетарна комуникација, корице на књизи: Мирољуб Тодоровић, Време неоавангарде, Алтера, Београд, 2012.
             



[1] „Манифест експресионистичке школе” први пут објављен је у настивцима у часопису „Прогрес”, Београд, I/ 1920, 114, 22. IX, стр. 2–3; 115, 23. IX, стр. 2–3; 116, 24. IX, стр. 2–3; 124, 17. X, стр. 2–3; 126, 19. X, стр. 2–3; 130, 23. X, стр. 2–3. Први пут у целости је објављен као део књиге Громобран свемира, Београд, Свесловенска књижара М. Ј. Стефановића и друга, 1921, стр. 3-28. Ми смо се позвали на најновије издање – 3. том Дела Станислава Винавера – Чардак ни на небу ни на зељи, (Службени гласник, Београд, 2012), књигу чији први одељак, „Нови путеви”, отпочиње овим манифестом, а цитат је са стр. 9.
[2] Одломци из сигналистичких дневника објављивани су и раније, било у периодици или у виду мањих целина. Да поменемо само Торбу од врбовог прућа (Тардис, Београд, 2010), Дневник 1985 – сепарат (Нишки културни центар, Ниш, 2012). Сви наводи биће према издању Дневник сигнализма 19791983, Тардис, Београд, 2012. уз број стране.
[3] Испред дневничких записа из 1982. године стоје два цитата. Један је Витгенштајнов, други Гомбровичев. Реч „папазјанија” односи се на цитат Гомбровича: „[…] Јер мој дневник је папазјанија и готово свака реченица служи неколицини богова одједном” (стр. 191), а како ли је то кореспондентно са мотом Дневника 1985 (Ниш, 2012): „Живот је порок неког бога који остаје скривен” – Готфрид Бен (стр. 112)? Свака реченица осликава део живота онога који записује дневник, она служи неколицини богова одједном: служи им – удовољава, посвећује им се, поистовећује се потенцијално са њима, чини да богови уживају тим служењем? Уједно може задобити обрисе порока тог невидљивог бога; бог види свој порок, али питање је да ли порок (живот) не види коме служи!
[4] Нолит, Београд, 2006.
[5] Повеља, Краљево, 2009.
[6] „Међу папирима случајно натрапам на ову песму која припада жанру нађене поезије. Песма је настала (нађена) вероватно половином седамдесетих, а можда и раније, и не би смела да се изгуби у овој гомили: свезака, фасцикли и хартије која ме затрпава. Зато добија привилегију да уђе у Дневник” (стр. 559). Пренето на функционисање фејсбука – у мору фејсбук садржаја на почетној страни, аналогној мору папира и фасцикли, заиста човека свашта уме да затрпа. Међутим, селекцију може извршити сам корисник увођењем тзв. „звездица пријатеља” и искључивањем неких садржаја које нема намеру да прати. Може, надаље, доћи до још једне недаће; да и звани и незвани фејсбук пријатељи затрпавају „временску линију” (не)пожељним садржајима, но администратори су и то регулисали у виду опције закључавања „зида” или „временске линије”.
[7] Узмимо за пример „Женски кутак”: http://www.zenskikutak.rs/lifestyle/18487_Mamini-saveti-koje-treba-poslusati!.html (приступљено свим садржајима на интернету: 23. 5. 2013) са информацијама о томе како се треба нашминкати, шта носити ове сезоне итд.
[8] Ево и једне странице коју је аутор овог текста „лајковао”, и пронашао вест на „почетној страни”: http://sml.rs/sminka.html
[9] Mирољуб Тодоровић, „Tокови сигнализмa”, у књизи: Време неоавангарде, Aлтера, Београд, 2012, стр. 25.
[10] „Посебно место у лепези сигналистичких истраживања заузима и гестуелна поезија […] Тело постаје вишезначни комуникативни медиј […] Продором у Италију, почетком прошле деценије, конкретна поезија добија другачије облике, отвара се смелија димензија употребом технике колажа, све више се искључује реч, па и слово из песме и постепено издваја нова, паралелна авангардна дисциплина – визуелна поезија (poesia visiva)”: Мирољуб Тодоровић, „Песничка авангарда”, у књ. Време неоавангарде, стр. 13.

No comments:

Post a Comment