Saturday, May 17, 2014

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ И ПОЈАВА СИГНАЛИЗМА





Зоран Аврамовић

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ И ПОЈАВА СИГНАЛИЗМА


Повезаност књижевног стваралаштва с друштвеном структуром и развојем не могу да оспоре бројна „унутрашња испитивања књижевног дела. Издвајање књижевног текста из друштвеног контекста може се оправдати само аналитичким потребама научног истраживања. Све установе које користи „књижевнички народ (писац, издавачи, тржиште књига, публика, систем образовања и истраживања књижевности) у тим државама имају различите функције и културне циљеве. Индивидуално књижевно стваралаштво, према томе, повезује многе видљиве нити са друштвеним условима. У каквом друштвеном амбијенту сигналисти формулишу своју поетику? Али, најпре једно подсећање.
У Краљевини СХС, после Првог светског рата, авангардни књижевни покрет чине експресионизам, надреализам, зенитизам, којима је заједничко одбацивање логичке дисциплине у стиху и граматичких правилности, а оно што их је разликовало био је неједнaк уплив психоаналитичких идеја и став према социјалном ангажману[5].
Српска авангарда, посебно експресионизам, формирала се у отпору према предратном романтизму и естетизму, али истовремено је то био и уметнички покрет младих писаца с наглашеним социјалним револтом. Свеже искуство рата, глади и патњи условио је код једне струје српских експресиониста јасну критику друштвене стварности у којој су живели[6].
Приврженици експресионизма одлучно су напустили наслеђену нормативну поетику. Српски експресионизам био је разнолик по изразу и тематици. У њему је било европеизма, традиционалног родољубља, песимизма али и друштвеног активизма[7]. Основна обележја српског експресионизма била су: трагање за вечношћу и жудња за завичајем, занос и слобода (анархизам душе) васионски узлети и исказивање свог песничког идентитета, симболичко-гротескни спојеви и хиперболисан израз[8].
Књижевно стваралаштво Милоша Црњанског доводи у питање и тврдњу о књижевности као изразу друштвених околности[9]. Разуме се, књижевност не постоји изван друштва, што је обичан труизам. Питање је само какава је природа веза између књижевног стваралаштва и друштвене ситуације. Да није једнозначно, на свој начин убедљиво говори чињеница што се у оквиру једног друштвеног стања рађа неколико књижевних покрета и школа. Између два светска рата, у Краљевини Југославији, постојало је неколико књижевних поетика које су могле да изразе позитивну друштвену стварност. Али, то је слаб аргумент за тврдњу о књижевности као изразу друштва. Која поетика изражава друштвену стварност? Питање је без прецизног одговора.

*  *  *

Како разумети однос између сигнализма у српској књижевности и друштвено-политичке стварности?
Разобље од 1945. до 1991. године у српској књижевности било је изузетно плодно и разгранато тематски и жанровски. Парадоксално, али тачно. У условима недемократског система власти, српска књижевна уметност се стваралачки потврдила. У том широком распону поетика и стваралачких форми, сигнализам је био један стваралачки правац који је лако нашао своје место у српској књижевној републици. С једне стране, та чињеница казује да политички поредак није био тоталитаран, да је толерисао слободе у области уметничког стваралаштва уз повремене идеолошке и судске интервенције.
Однос друштвене стварности и политичког поретка с једне стране, и уметничке књижевности, с друге, није једнозначан нити предвидив. Друштвене структуре могу бити подударне са књижевним структурама значења, како је утврдио Лисијен Голдман у Социологији романа. Примери су социјална литература у Краљевини Југославије и ратна књижевност у раздобљима ратних и послератних кретања (СФР Југославија). Авангардни покрети су по дефиницији израз слободе уметничког стварлаштва, односно вечног трагања за новима. Без овога уметност би пресахнула.
Сигнализам као (нео)аванградни покрет настаје у социјалистичкој Југославији, односно Србији. У условима једнопартијског монопола, ствара се један књижевни покрет који је у високом степену аутономан у односу на партијске „задатке” књижевности. Експериментише се са језиком, симболима, сигналима (знацима) и притом користе научна знања из природних наука. Дакле, у условима ригидног (недемократског) система сигнализам осваја просторе књижевне демократије. Како објаснити овакав несклад између ауторитарног политичког поретка и књижевног авангардног правца? Постоје два објашњења.
На првом месту, одговор треба да потражимо у ономе што означава појам стваралаштва. Услов стваралаштва је слобода. Али, слобода није дата већ се за њу мора свако изборити. И када постоје правне слободе, лична унутрашња слобода и даље остаје проблем. Појединац може имати идеју, став, знање али не и слободу да их искаже.
Стваралаштво је непрекидна борба са „унутрашњим и спољашњим границама”. У структури стваралачке (не)свести налазе се: имагинација, интелигенција, несвесно, интуиција, инвентивност и оригиналност.
Како препознајемо стваралаштво? Појам „ново” све објашњава. Тежња ствараоца (уметника) и групе да смисли, каже, уради нешто ново, суштинска је одлика стваралачких људи. Они хоће да учине нешто што је другачије од датог, од постојећег. Они су незадовољни оствареним и труде се да њихово дело буде другачије.
Традиција авангардних покрета у књижевности – експресионизам, надреализам, дадаизам, зенитизам, сигнализам – нема друштвено-политички ослонац. Ти покрети су створени из унутрашњег бића књижевности, они су самосвојне уметничке форме које се својом модерношћу изглобљују из друштвеног окружења. А тај извор унутрашњег бића књижевности није један већ мноштво. Док је надреализам израстао из феномена несвесног, зенитизам и дадаизам као побуна против владајућих конвенција, сигнализам је оно стваралачко ново пронашао у научним знањима и наглом ширењу електронске комуникације, на чијим основама се шири поље експериментисања у уметничкој књижевности.
Дакле, сигнализам не припада (нео)авангардној књижевности само својим делима, већ једнако и традицији разумевања односа друштва и књижевности. Упозорава нас да у том односу не постоји јединствена матрица тумачења и објашњења.
Утемељитељ сигнализма у српској књижевности и култури је Мирољуб Тодоровић (Поетика сигнализма). Основна одлика ове струје мишљења и стварања у књижевности свакако је дубок заокрет ка новом повезивању грађе, духа, идеја и новопронађене форме. Како објаснити појаву сигнализма у Србији шездесетих година, која је је на периферији научно-технолошке експанзије савременог западног друштва? Одговор је: стваралачким бићем писца и песника.
Мирољуб Тодоровић је оснивач неоавангардизма у српској књижевности. Не само да одбацује наслађе авангарде, већ и оно што је извор сваке поезије и литературе – осећање и доживљај света. Сигнализам се окреће когнитивном, њега интересује разум као носилац стваралачког чина, и презизност, чак и ниво научне тачности. По Мирољубу Тодоровићу, човек на крају другог миленијума није у власти доживљаја и судбине, већ каузалности и техничког разума. У „Манифесту песничке науке” из 1967/68. године Тодоровић записује да ће поезија морати да „прекине са тиранијом осећања и потребама срца”. Ако остави срце, шта јој остаје? Наука, одговара Тодоровић, јер ће у друштву са овим знањем успети да одгонетне све замршенији свет савременог човека.
Свака радикална новина у уметности, као и у другим областима културе, не може избећи сусрет са прихватањем и неприхватањем. Овај постиноваторски поредак не угрожава место у историји стваралаштва у коме се смењују ново и старо. И за сигнализам је значајно његово место у историји српске културе и књижевности, а не то коликог ће опсега бити његова утицајност. У том смислу ваља ублажити оцену о остварљивости основних поетичких идеја сигнализма: „Као утопистички пројекат сигнализам се није могао надати да се његове замисли брзо остваре. Најмање је постигао тамо где је очекивао да ће бити најубојитији: да, стварањем новог језика и померањем граница вербалног изражавања, зада ударац романтичарској осећајности и метафоричној реторици. Показало се да је тај, донекле, и традиционални начин певања, у односу на сигналистички радикализам, веома чврст и да су темељи на којима почива неразрушиви. Нису му се оствариле жеље да новим песмама задовољи естетске потребе ширих друштвених слојева и да постане масмедијална уметност. Сигнализам је био и остао ексклузивистички покрет упућен на ужи круг специјалиста у земљи и свету”.[10]

Како разумети сигнализам са аспекта српске културе и друштва? Двадесети век српске књижевности обележен је „борбом” наслеђеног и новог у уметничком стваралаштву, посебно књижевности. У традицији авангарде, сигнализам заузима значајно место по својој интенцији али и по својим остварењима. Сваки авангардни и неоавангардни покрет имао је свој друштвени и културни контекст. Али, независно од чињенице да ли је окружење било монархистичко или социјалистичко, рурално или урбано, било је од суштинске важности како се изражава оно ново насупрот старом. То ново у стваралаштву није условљено друштвеним приликама и степеном историјског развитка. Како бисмо иначе објаснили појаву чудесног Дон Кихота у 1605. години или Браћу Карамазове у полуфеудалној Русији 19. века?



[5] Видети: Јован Деретић, исто, стр. 491–540; Слободанка Пековић, Српска проза почетком XX века, Просвета, Београд, 1987; Драгиша Витошевић, Послератна авангарда и српска књижевност, ИКУ, БИГЗ, Београд, 1972.
[6] Неки истраживачи овог раздобља у српској књижевности тврдили су да је експресионизам „био мање књижевна школа, а више звучан и прикладан назив за начин иступања једног књижевног поколења”. Видети: Драгиша Витошевић, исто.
[7] Јован Деретић, исто, стр.491-570.
[8] Драгиша Витошевић, исто.
[9] Аврамовић, З. Књижевност и политика у делу Милоша Црњанског, Академска књига, Нови Сад, 2007. 
[10] Радован Вучковић: „Поетика сигнализма Поводом књига Поетика сигнализма М. Тодоровића и Авангарда, неоавангарда и сигнализам М. Павловића”, Просвета, Београд, 2003. „Књижевна историја”, год. XXXVI, број 122123, 2004. стр. 305–311.


























No comments:

Post a Comment