Јелена Марићевић

Тамни вилајет од врбовог прућа: Преписка Мирољуба Тодоровића

„На сајму књига у Франкфурту појавила су се Шилерова сабрана дела у 42 тома од чега је само преписка штампана у 12 томова. Интересовање издавача за преписку славних књижевника је толико велико да се појавило и 50 томова Гетеових писама као и 15 томова писама који су упућени овом немачком великану. Прошли век је, изгледа, био много више мејлартистички него овај наш у коме се мејл арт као уметност родила.”

(Мирољуб Тодоровић, Дневник 1985 (5. новембар 1985), сепарат, Унус Мундус, Ниш, 2012, 257)

„Миливоје [Павловић] свратио до Министарства. Писаће за ‘Политику’ чланак о царини која својом бирократском тупошћу онемогућава нормалну циркулацију књига и часописа између наших и страних културних институција. Десило се недавно, да је неке пошиљке упућене из иностранства Народној библиотеци и библиотеци Академије наука, царина задржала а онда продала као стару хартију. Никакве интервенције и позивања на међународне конвенције не помажу.”

(Мирољуб Тодоровић, Дневник сигнализма 1979–1983 (11. децембар 1981), Тардис, Београд, 2012, 176)

Опште одлике преписке Мирољуба Тодоровића

Не бисмо смели да се усудимо и помислимо колико би томова евентуалних сабраних дела Мирољуба Тодоровића, „праоца сигнализма”,[1] могла заузети његова преписка, нити како би се то уопште могло приредити, без обзира на Тодоровићеву педантну брижљивост о рукописима и документима. Није толико реч о обиљу грађе, колико о једном сложенијем питању. Ради се, наиме, о писмима, пошиљкама, или, чак, препричаним писмима која се могу прочитати у Дневницима сигнализма. С једне стране, сва преписка у дневницима саставни је и неодвојиви део те целине, или „папазјаније”, у којој „готово свака реченица служи неколицини богова” како каже Гомбрович.[2] Управо зато што свака реченица или мини-целина у дневнику служи неколицини богова, тако и писмо, као мини-целина у оквиру веће целине – дневника, служи неколицини богова, тј. посматра се и као самосталан и као несамосталан жанр, али и добија на својој целовитости у контексту белешки, коментара, или писама Из сигналистичког документационог центра 1. Неке се посвете, штавише, могу читати као писамца: „Драги Мирољубе, наше пријатељство је такво и толико дуго траје да нам не смета ни евентуални ‘антагонизам’ клокотризма и сигнализма. Пријатељски, Аца Секулић. 10. 10. 1985. Београд”.[3] Некипут, можемо наићи на уједно и препричано и делимично цитирано писмо, са писмом у писму и песмом на крају, заједно са коментарима Мирољуба Тодоровића.

Такво је „подебеље писмо из Титограда од Вуса Космикуса [alias Слободана Вукановића (1944)]. Шаље ми ‘сигналистичке песме Јована Дујовића’, како каже, сличне твојој ‘Свињи’ [мисли се на песничку књигу Свиња је одличан пливач, Просвета, Београд, 1971] и ‘Чорби’ [мисли се на песничку књигу Чорба од мозга, Запис, Београд, 1982]. На крају под П. С. ‘Ако правиш избор имај и Дујовића у виду’. Јован испод Вуса дописује: ‘Стари друже, бјеше ли, (или тек долази), наше вријеме? Чујем о твојим подвизима, али како се не намећем већ пишем, па ако вриједи неће пропасти, не јављам се ни Теби, а могао би помоћи. Ти види што је ово. Имам разноврсне поезије и добро сам је изучио, али Слобо рече да те овим угњавим. Ради што мислиш да треба. Срдачно, Јован Дујовић’. Јову знам још из Ниша, пре двадесет и пет година, када је завршавао угоститељску школу, или можда већ био келнер у неком од нишких ресторана где смо се често састајали и ћаскали о литератури. Објављивали смо заједно прве песме у нишким ‘Гледиштима’. Јово је већ тада био ћелав иначе округле главе, сензуалних усана, насмешен, доброћудан момак[[4]]. После је нестао из Ниша, обрео се у Титограду у ‘Побједи’ као новинар, објавио књигу песама, књигу прича и једну романсирану биографију. Не много за сада већ четрдесетшестогодишњака (рођен 1937). Рукопис који шаље ‘Земља земљу лијечи’ заиста је сигналистички у стилу нађене (готове, ready made) поезије […] Живе гомноваље: ‘Је ли огањ у главу / нека скупи / живе гомноваље / и нека истуче / и привије / на вратне жиле / у доста пута / пребољеће’ Браво Јово! Ти си први црногорски сигналиста”.[5]

Чини се да је Мирољуб Тодоровић ради прегледности и лакшег разлучивања битног од небитног у документацији посезао за оваквим редукцијама, какву смо навели. У неким случајевима само је стављена напомена да одређена пошиљка постоји: „Из Мајами Бича поново се писмом јавља колекционар конкретне и визуелне поезије Марвин Сакнер [Marvin Sackner]. Мораћу коначно нешто да му одговорим”, или: „Писмо Џејн Браун [Jane Brown]. Шаље ми и мејл упитник Гезе Пернецког [Gezа Perneczky]”.[6] Када је, пак, реч о неким позивима или postcard-поздравима који су за Тодоровића од посебног значаја, било интимног, било естетског, у сигналистичким дневницима дате су копије оригиналних докумената, као што су, примера ради, следеће две – прва је уз дневничке белешке од 6. децембра 1984, друга представља „Arte Verticale Postale”, Гуљелма Пепеа (Guglielmo Pepe) из Катаније уз белешке од 11. јуна 1989: 

Проблеми класификације

Поред комплексног питања систематизације сигналистичке епистоларне грађе, било да се ради о Дневницима сигнализма, или рукописима Из сигналистичког документационог центра 1, може бити од значаја и оно што је Мирољуб Тодоровић записивао у дневнике, а поводом преписки других писаца; затим – цитати туђих писама, све што се тиче мејл арта, те званична писма од институција попут Окружног привредног суда, Удружења књижевника Србије, Музеја савремене уметности, Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” и сл. Из свега наведеног не треба изоставити ни имејл роман М. Т. Вида (alias Мирољуба Тодоровића) – Тек што сам отворила пошту (Феникс, Београд, 2000), који, поред преписке која чини наративну окосницу романа, садржи и Велимирово (alter ego Мирољуба Тодоровића) писмо против напада НАТО-а на Југославију,[7] као и црнохуморна писма[8] која су 1999. године кружила Србијом. Од посебног је, најпосле, значаја то што се сигнал употребљава као синоним за писмо: „Стално ми стижу сигнали од Марике, Вује, Лалине Маје, Верочке”,[9] док се у књизи Chinese erotism (Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1983) могу пронаћи и пошиљке умрлима.

Није тешко закључити да је епистоларна грађа толико разнородна да је треба макар условно поделити на ону са уметничком, те ону са књижевно-историјском вредношћу. Ова грађа, међутим, припадала би тзв. „кућној књижевности”, о којој се Мирољуб Тодоровић изјашњава у дневничком запису од 29. марта 1982: „Кућну књижевност, према неким теоретичарима, можемо поделити на ‘официјелну’: преписка, документи (тестаменти, завештања), споменари итд. и ‘неофицијелну’: дневници, исповести, белешке, зборници и колажи с различитим исечцима из новина и слично”.[10] Ове се поделе, ипак, не можемо држати, будући да не рачуна са сигналистичким укрштајима. Преписка, наводно „официјелна кућна књижевност”, инкорпорирана у „неофицијелне” дневнике, престала је да буде „официјелна”, но, будући неретко сувише званична, хладно или непријатно интонирана,[11] једним делом задржава „официјелност”. Затим и дневнички записи, као „неофицијелни”, постају „официјелни”, будући да се поједини делови из дневника, али и писама, могу препознати у објављеним чланцима, студијама, књигама Мирољуба Тодоровића. Тада дневничка грађа и преписка постају припрема за улазак у теоријски и књижевно-критички дискурс.

Примера ради, издвојили бисмо краћи чланак „Нова критичка методологија” (Живан Живковић, Сигналистичка поезија Љубише Јоцића, Београд, Зборник радова Педагошке академије за образовање васпитача, посебан отисак, 1986).[12] У дневнику (16. фебруар 1986) може се овај чланак прочитати у целости уз објашњење: „На Живанову молбу пишем ову препоруку за његов есеј о Љубиши Јоцићу, за Зборник Педагошке академије где ће га објавити”. Посебно је, такође, значајно запазити да је један део чланака из књиге Време неоавангарде посвећен управо значајним кореспондентима Мирољуба Тодоровића. Поменули бисмо само неке наслове појединих чланака, будући да су информативни и у погледу садржине: „Julian Blaine и Doc(k)s”,[13] „Др Дада Клаус Грох”,[14] „Sarenco – Lotta Poetica – Factotum Art”,[15] „Просторна поезија Pierre-a Garnier-a”,[16] „Guillertmo Deisler (1940–1995)”,[17] „Сигнализам и Марина Абрамовић”.

Преписка Мирољуба Тодоровића са Марином Абрамовић (пример)

Последњи од наведених чланака најобимнији је и нема фусноту, што значи да би о њему вредело више писати. Мирољуб Тодоровић записује у чланку „Сигнализам и Марина Абрамовић”: „У свом обимном, помало исповедном писму од девет густо исписаних страна великог А4 формата, које ми је упутила из Загреба с пролећа 1971. године, где се налазила на постдипломским студијама у радионици Крсте Хегедушића, Марина ће описати учешће у сигналистичком покрету и изнети и образложити своје ставове везане за креативно деловање, идеје и ликовну поетику сигнализма”.[18] Марина Абрамовић је усхићено писала о фрапантној вези између ње, слова и њеног сликарства, скицирала је везе између слике-поруке и слова-поруке; писала да ће од 200 цртежа изабрати 10 и изрезати у пластици, пожалила се на тешкоће које она и Зоран Поповић имају око дистрибуције Интернационалне ревије „Сигнал” и рекла да је написала сценарио за „Сигналистички цртани филм”, на чијој је реализацији тада радила са Зораном Поповићем и Дарком Шнајдером.

Писмо се налази међу рукописима Из сигналистичког документационог центра 1, а поред овог, још једно је из 1971. године, два писма из 1972 (сва из Загреба) и једна разгледница из Инзбрука (Аустрија) следеће садржине: „Драги Мирољубе, стално те сањам чим се вратим морам да те видим. Ја сам врло компликовано, али и ти си. Што ради беба? [Подвлачења су Марине Абрамовић, а поред речи „беба”, нацртана је беба умотана у пелене, са главом на јастуку и подсећа на лептира, чак и на сладолед.] Поздрави маму. Све вас воли Марина”.

У другом писму из 1971. године Марина Абрамовић је најавила свој долазак у Београд: 28. децембра 1971. С друге стране хартије нацртана су три пендрека са питањима: „Шта је ово? А ово? А ово??? Одговор: пендрек савијен од употребе”. Савијен пендрек је заправо у облику ћириличног слова „С”; можда је то била права „сигнализација” на „Хрватско прољеће” 1971 – „С” као почетно слово баш ћириличне речи „сигнализам”, „С” које имплицира силу („савијен од употребе”), али и „С” као слово, тј. имплицирана веза између уметнице (која је у средишту догађаја), слова и њеног сликарства, о чему је писала у првом писму.

Што се тиче писма из 1972. године, а које се односи на „пендрекизацију”, уметница пише да је тражила али није могла да пронађе ствари (визуелне песме) Мирољуба Тодоровића[19] излагане на изложби поводом Загребачких сусрета 1971. У Савезу књижевника рекли су јој да о томе информације има Бранимир Донат, али је он оног дана када је Владо Готовац ухапшен „емигрирао” у Италију.

Ни последње писмо Марине Абрамовић од јуна/јула 1972. није најпријатније. Надахнуто писмо од девет густо исписаних страница почињало је веселим „Хеееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееј један Мирољубе!”, а потом следи: „мирољубе мирољубе сребренка се убила сада у петак је била сахрана она је хтела да ради за сигнал дан пре смрти је била код мене и показивала ми је неке цртеже и мислим сад да одем код њених да то узмем и да ти то објавиш кад будем дошла у београд […] Инаће сам прекључе била код башићевића они се интересују за те звукове а бек[[20]] тебе грозно цени и каже да је 73 год. година сигнала у загребу / а ти у међувремену немој да падаш у неке сумњиве депресије / иди на море сунћај се икупај . како стоји ствар, како лежи ствар са т-70? боже боже постала сам проста у овој европи!!!!!” Писмо је, треба рећи, куцано на писаћој машини, без разлике између малих и великих слова (сва слова су велика, али су у наводу дата као мала, будући да би ова страница рада због тога изгледала нападно), а све грешке пренете су и у наводу, без исправки.

Тајна бројева 11 и 13

Одређен број писама Из сигналистичког документационог центра 1, поред овог, односи се на излажење и сарадњу око Интернационалне ревије „Сигнал”.[21] Зоран Поповић (писмо од 22. јануара 1971) пита се како ли изгледа часопис, честита на иницијативи и сл. Зоран Поповић, значајно је, помиње се и у надахнутом писму Марине Абрамовић, али је и на првој страни тог писма изведена следећа рачуница: „Марина / 13 / Зоран / 13 / 13+13 / 2 x 13”. Не бисмо знали шта би ова рачуница могла да значи, али бисмо могли да приметимо да у преписци Мирољуба Тодоровића фигурира и број 11, у посвети: „У другој књизи (‘Људи са четири прста’) од речи до речи стоји: ‘Све је Сигнал, све је 11 тај фатални број. Не заборави то, пријатељу: у сигналистички покрет само што нисам ушао: биће то појачање; али сте и без мене јаки, најјачи, Мирољубе / Срећна 77, као и свака Нова / Миодраг Булатовић”.[22] У сну од 10. марта 1985. године, Тодоровић је, иначе, на папирићу забележио број 11, а човек који му је рекао да забележи неки број на папирић, обавестио га је да је изгубио хиљаду динара.[23]

Ако кренемо за општом симболиком бројева 11 и 13, издвајају нам се бар два могућа пута. Први јесте посезање за Речником симбола, где се о броју 11 каже како се „верује да сперми треба једанаест дана како би стигла до циља и оплодила мајчино јаје. Дете које долази на свет добија једанаест божанских снага кроз једанаест отвора своје мајке”.[24] О броју 13 издвојили смо следеће: „тринаест је на неки начин кључ једне парцијалне и релативне целине. Зато га Р. Швалер тумачи као ‘стваралачку моћ, добру или злу’ [...] Тај број уопштено одговара поновном почињању [...] непрекидно гурање Сизифовог камена”.[25] Симболика бројева 11 и 13 коју смо истакли у извесном је смислу заједничка и броју 11 и броју 13, будући да имплицира рађање, стваралачку моћ, нови почетак или нови циклус (чак је посвета Миодрага Булатовића написана поводом Нове ’77. године), али највероватније уметничког дела или уметничког пројекта.

И други пут нас води ка истом закључку, иако се преко њега долази путем зенитизма Бранка Ве Пољанског. Бранко Ве Пољански, наиме, у натфантастичном веома брзом љубавном роману 77 самоубица ([репринт] Нови Зенит, Ново Милошево, 1992) посебно издваја, болдира број 13, заједно са питањем „Како ћемо разорити свет?”, ради стварања новог света, који ће доћи 7. дана после спознања руже, након 11 минута одбројавања, после којих се „на свим континентима урушило по неколико Мортонових аероплана на 77 аеродрома. 77 телеса изишло је из тих аероплана у 77 градова. Седамдесетседморица необичних посетника били су Он Никифор Мортон”.[26] У 11. и последњој минути, уз „праск!” на уснама Никифора Мортона остао је „вокал аааа”, као сигнум новог почетка, а у тестаментарној песми на крају екскламативни поклич: „Живот нам нови дајте!”.[27] Симболика, или боље рећи – сигнализација бројева 11 и 13, може се рећи, суптилно повезује идеје историјске авангарде и неоавангарде, што би могло да стане и у првих неколико речи Булатовићеве посвете: „Све је ‘Сигнал’”.[28] Тако је, између осталог, Мирољуб Тодоровић и насловио овај одломак из дневника, који се као некакав вид „слике приче” нашао и у књизи Торба од врбовог прућа – кратке приче, снови, нађене приче, и слике приче (Тардис, Београд, 2009, 28).

Уместо закључка

Преписку Мирољуба Тодоровића назвали бисмо „тамним вилајетом од врбовог прућа”: ухватите ли се у коштац са њом – кајаћете се, не ухватите ли се – кајаћете се. Ако се прихватите овог посла, имаћете увек осећај тужног кајања јер не можете да пишете о свему, о сваком писму, о сваком драгуљу сигналистичке кореспонденције који се не уклапа у малени оквир прстена, тј. рада који пишете. Ако одустанете, имаћете осећај кукавичлука, неспремности за изазовније захвате, на шта тек нисмо могли пристати. Осећај туге, јер се под окриљем овог рада није нашло све оно што смо намеравали, сместили смо у симболику врбовог прућа: „изазива осећај туге [...] она је симбол цикличног обнављања”,[29] са жељом да у новом циклусу рада на сигналистичкој преписци обновимо постојећу „торбу” новим „врбовим прућем”.

---

[1] Потписник ове опаске („праотац сигнализма”) јесте Славко Матковић, руководилац ликовне групе БОШ + БОШ из Суботице. На дописници од 16. августа 1975. године, војник Матковић (ВП 2005-1, 43260 Крижевци), иначе, захваљује се на примљеним каталозима, часопису „Дело”, пита да ли ће бити још „Сигнала” (мисли се на сигналистичку ревију), те помиње сигналистички стрип. Копије Матковићеве дописнице могу се наћи у: М. Тодоровић, Из сигналистичког документационог центра 1 [рукописна грађа][преписка Мирољуба Тодоровића], Сигнал, Београд, 1999. (Библиотека Матице српске: Сигнатура: МТ 787)

[2] Мото за дневничке записе из 1982. је: „Јер мој Дневник је папазјанија и готово свака реченица служи неколицини богова” (М. Тодоровић, Дневник сигнализма 1979–1983, 191)

[3] Посвета се налази у књизи песама Аце Секулића – Ово вам је за оно (Књижевне новине, Београд, 1985), а може се прочитати међу сигналистичким дневничким белешкама од 13. октобра 1985 (Дневник 1985, 236).

[4] Занимљива су опажања Мирољуба Тодоровића и његови описи изгледа различитих људи. Не може се рећи да су тек произвољни. Из описа Јована Дујовића следи да је доброћудан момак, а из упечатљивог описа Данила Киша суптилна мисао да му „ружноћа” некако „лепо, интелектуално стоји”: „У одељењу за жиро рачуне Беобанке у Коларчевој сусретнем се са Данилом Кишом. Богзна како се љубазно поздравимо и док чекамо у реду, пред шалтером разменимо пар реченица. Омршавео, готово се потпуно осушио и још више поружнео, с тим што њему та ‘ружноћа’ некако лепо, интелектуално стоји” (Дневник сигнализма 1979–1983, 73).

[5] М. Тодоровић, Дневник сигнализма 1979–1983, 616–617.

[6] Мирољуб Тодоровић, Дневник сигнализма 2: 1984–1989, [електронски извор], доступан у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић, Београд, под сигнатуром: М ПБ27 442.

[7] Ево одломка из тог писма: „Песници, уметници, нетворкери! Драги пријатељи, у тренутку када сам припремао нови број Интернационалне ревије ‘Сигнал’, моју земљу су почеле да засипају бомбе НАТО криминалаца. Гину недужни људи, деца, руше се наше куће, фабрике, цркве, културни споменици [...] Пишем поезију већ педесет година [...] Веровао сам у човека, у човечанство, у хуманизам. Моја визија уметности била је интернационална – планетарна уметност. Сада, после убилачких авиона из САД, Велике Британије, Француске, Канаде, Италије, Немачке, Шпаније, Белгије, Холандије и Турске, морам да се запитам да ли још увек могу да верујем у то у шта сам веровао [...]” И заиста, године 1999. нема већег бола за планетарну уметност, ако погледамо позиве које је Мирољуб Тодоровић, осамдесетих година двадесетог столећа, добијао из читавог света (да поменемо само Мексико, САД, Португал, Шпанију...), преписку са именима попут следећих: Петер Урбан (Немачка), Дагмар Буркхарт (Немачка), Јулијан Корнхаузер (Пољска), Пјер Гарније (Француска), Алиса Пармеђани (Италија), Томас Екман (САД). Како Мирољуб Тодоровић каже у интервјуу „Ратни ‘Сигнал’” (Токови неоавангарде, Нолит, Београд, 2004, 84) јавио се велики број уметника, књижевника, нетворкера и културних радника. Њихова реаговања објављена су у 19–20. броју Интернационалне ревије Сигнал.

[8] Издвојили бисмо одломак из најупечатљивијег: „Иначе, воде имамо довољно. Сваки пут кад пада киша, скупљамо је у буренце. Што се хране тиче, сада је пролеће па има нарциса. Јуче смо ручали дивну супу од домаћег врапца, барени баштенски коров са мачјим филетима. Пили смо вино (неидентификованог порекла), а на крају смо се почастили колачем од нарциса са мало блата, уместо чоколаде [...] Јуче сам шетао градом. Ров Кнеза Михајла је пун људи. Била су и нека догађања у Теразиској рупи [...] Добро је што ноћу нису потребне светиљке јер све светли од оне треће атомске бомбе [...] Олгица ће са својим матурантима да иде на екскурзију. Вероватно ће ићи на Карабурму да гледају највећи кратер на Балкану” (Тек што сам отворила пошту, 53–55)

[9] М. Т. Вид, Тек што сам отворила пошту, Феникс, Београд, 2000, 66.

[10] М. Тодоровић, Дневник сигнализма 1979–1983, 285.

[11] У званичну преписку убројали бисмо, примера ради, одбијеницу издавачке куће Просвета: „Врло ми је жао што и на овај начин морам да Вас известим о ономе што сте из новина већ сазнали: Ваша књига није уврштена у коначни састав едиције ‘Савремена поезија’ (1984) [...] једноставно нисмо имали ни могућности, ни храбрости, а ни довољно јаког сопственог уверења да међу шест расположивих наслова (две књиге су чекале од прошле године) уврстимо и Вашу која се, признаћете, по ексклузивности тешко може мерити са осталима... очекивао [сам] да ћете нам овом приликом понудити нешто ‘конвенционалније’” (Дневник сигнализма 2: 1984–1989, електронско издање). Исто тако, издавачко предузеће Рад (Драган Лакићевић) пише да одбија књигу Хороскоп (Пуцањ у говно), због великог броја понуђених рукописа (Дневник сигнализма 1979–1983, 773). Ако имамо у виду пријатељско и духовито писмо Петера Урбана (Франкфурт, 15. 1. 1973), којим поручује Мирољубу Тодоровићу: „Да ли си приредио Говнарију? То збиља немој да бациш, него то ради! Сачекаћу ту ствар, пре тога нећу да направим избор из сабраних твојих дела да знаш” (Из сигналистичког документационог центра 1, без пагинације), и сопствено мишљење о заиста вредном Пуцњу у говно (уп. Јелена Марићевић, „Пуцањ у читаоца”, Летопис Матице српске, год. 188, књ. 489, св. 3, 2012, 472–478) и више је него јасно да када је реч о Уметности, нема места за „конвенционалности” или компромисе. П. С. Песничка књига под експлицитним насловом Пуцањ у говно, објављена је тек 2001. године.

[12] Чланак се може прочитати у књизи: Мирољуб Тодоровић, Време неоавангарде, Алтера, Београд, 2012, 143–145.

[13] Чланак се налази у књизи Време неоавангарде, 150–152, а преписка Жилијена Блена и Мирољуба Тодоровића у Дневнику сигнализма 1979–1983, на странама: 534, 564, 609.

[14] Чланак се може прочитати у књизи Време неоавангарде, 152–154, а преписка Клауса Гроха и Мирољуба Тодоровића у Дневнику сигнализма 1979–1983, на странама: 157, 187, 501; те Дневнику 1985, на страни 181. Када је већ реч о дадаизму, занимљиво је Расторферово (Jean Marc Rastorfer) писмо из Лозане, у коме Тодоровића назива „дадаколаборатором у мејл арту” (Дневник сигнализма 1979–1983, 56).

[15] Чланак се налази у књизи Време неоавангарде, 154–156, а Саренково писмо у Дневнику 1985, на страни 151.

[16] Чланак се налази у књизи Време неоавангарде, 174–175, а писмо Пјера Гарнијеа у следећем облику у Дневнику сигнализма 1979–1983, 448: „Писмо Пјера Гарнијеа кога су моји војвођански ‘острвљени пси’ изгледа смували да дође у Кањижу. У писму каже да ће крајем септембра бити у Новом Саду па би желео да се видимо”.

[17] Чланак се налази у књизи Време неоавангарде, 175–176, а подаци о Дајзлеровом писму којим се захваљује на зборнику Сигнализам авангардни стваралачки покрет и шаље неколико „postcards” са визуелном поезијом у Дневнику сигнализма 2: 1984–1989 (електронско издање), запис од 4. јула 1984. У чланку се, иначе, помиње и писмо из 1972.

[18] М. Тодоровић, „Сигнализам и Марина Абрамовић”, Време неоавангарде, 192.

[19] Из писма се, иначе, не види да је Марина Абрамовић тражила визуелне песме Мирољуба Тодоровића. Захваљујући сопственој преписци са господином Тодоровићем, било је могућно схватити на шта се односе „ствари” које је уметница тражила. М. Тодоровић пристао је да учествује на Загребачким сусретима, будући да је желео да се види са француским уметником из Париза, Жан-Франсоаом Боријем, а он се најпосле и није појавио. У Дневнику сигнализма 1979–1983, 166, Мирољуб Тодоровић осврнуо се, иначе, на ова дешавања из 1971. године, поводом смрти књижевника Новака Симића, брата од тетке његове мајке: „Потражио сам још једном ујака крајем године [1965] и однео му неколико примерака своје прве књиге ‘Планета’, која се управо појавила. Видео сам га поново знатно касније, после шест година, 1971. у време хрватске националистичке еуфорије. Друштво хрватских књижевника позвало ме је на Загребачке сусрете, који су били посвећени, чини ми се, експерименталној и визуелној поезији”.

[20] ”Бек” се односи на Божу Бека са којим је Тодоровић, такође био у кореспонденцији, поводом изложбе у Галерији савремене умјетности у Загребу (23. 12. 1973). Писмо се налази међу рукописима Из сигналистичког документационог центра 1.

[21] Ревија „Сигнал” излазила је испрва од 1970. до 1973. године. Дана 11. 7. 1973. Републичка заједница културе донела је одлуку да се ревији „Сигнал” „услед недостатка средстава” не доделе средства. Као да је у питању некаква романтичарска урота, званично обавештење потписао је председник извршног одбора Ђура Јакшић (мада би песник Ђура Јакшић можда донео другачију одлуку). (Одлука се чува међу документима Из сигналистичког документационог центра 1). „Праоцу сигнализма” било је, узгред, стало до повезивања са традицијом. О томе најбоље сведочи писмо захвалности Љубомиру Симовићу, који је поменуо Змаја као „претечу сигнализма” (Дневник сигнализма 1979–1983, 445-446). Ако се има у виду одлука Ђуре Јакшића, посебно је запрепашћујуће што 20. јануара 1982. године Мирољуб Тодоровић записује у дневник како „Универзитетска библиотека ‘Светозар Марковић’ жели да се претплати на 2 примерка часописа ‘Сигнал’ за 1982. годину!?” (Дневник сигнализма 1979–1983, 215). Часопис је обновљен тек 1995. године, „са истоветном неоавангардном концепцијом и интернационалном ширином” (М. Тодоровић, Токови неоавангарде, 82).

[22] М. Тодоровић, Дневник сигнализма 1979-1983, 261.

Наравно, за Булатовићев роман Људи са четири прста (1975), симболика броја 11 (али и свиње, те не треба у том смислу занемарити ни књигу Мирољуба Тодоровића Свиња је одличан пливач (1971)) од несумњивог је значаја. Примера ради, у збирци Матаругиних фосилних старица, најважнија је једанаеста; затим, да поменемо 11. људождерски аустријски пук, Тумбас је 11 гробаља дигао у ваздух, 11 је број Адамове прве жене, нероткиње Лилит, а поврх свега, 11. априла 1912. најстарија крмача из бечке гране Берширових – Росалија, опрасила је 11 прасади. Једанаесто (не тринаесто) прасе имало је међу очима бели цвет и звало се Јосефина. Мистичари су прорекли да ће се због Јужних Словена (наводних криваца за почетак Великог рата), сваке 11. године родити по једна Јосефина. Та се свиња на омраженој „висоравни”, наиме, најрадије хранила петим прстом – палцем десне руке, без кога се православци не могу прекрстити са три прста већ, хтели то или не, морају целом шаком као католици. Четворопрсти Милош Марковић, главни јунак овог Булатовићевог романа, требало је да Дракулине језовите наредбе изврши на врло симптоматичан датум: 10. на 11. април 1971. године. Није безначајно поменути, исту је годину обележило „Хрватско прољеће”.

[23] М. Тодоровић, Дневник 1985, 141.

[24] Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, прев. Павле Секеруш, Кристина Копрившек, Исидора Гордић, Stylos, Нови Сад, 2004, 319.

[25] А. Гербран, Ж. Шевалије, Речник симбола, 988–989.

[26] Б. Ве Пољански, 77 самоубица, 18–20. Сва болдирања су Б. Ве Пољанског.

[27] Б. Ве Пољански, 77 самоубица, 26.

[28] ”Све је ‘Сигнал’”, али може бити и „Све је само сигнал што ти види око”, као преиначење стиха „Све је само симбол што ти види око” из песме Војислава Илића, „Клеон и његов ученик”.

[29] A. Гербран, Ж. Шевалије, Речник симбола, 1064.