Василије Милновић
Оптималне пројекције
сигнализма као авангардни одговор савременом добу
Апстракт: Текст промишља феномен сигнализма с обзиром
на специфични развојни лук српске авангарде, од историјско-авангардне и
неоавангардне поетске праксе, све до актуелних експерименталних тенденција.
Указујући на паралелни развој са доминантном културалном матрицом, показаћемо
да овај традицијски ланац представља данас, у контексту техничко-технолошког
окружења и опште политике пристајања, једини културни низ неконтаминиран
манипулативним циљевима и самим тим – алтернативу. Широка заснованост
сигнализма и његова присутност међу најмлађим ствараоцима указују на потребу
реформисања и другачијег схватања естетске функције културе, нарочито с обзиром
на савремено окружење.
Кључне речи: сигнализам, Мирољуб Тодоровић,
„оптимална пројекција”, знак, „аутопојам”.
Нова креативна
средства, нови инспиративни извори
отворени и поспешени
оруђем електронске цивилизације,
открићима у
генетици, продорима у космос.
Рађање нових, неслућених
облика, форми и грана уметности.
Стваралачка
експлозија у двадесет и првом веку.
Време сигнализма.
Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво
У свом
истраживању феномена авангарде, Александар Флакер је установио да је једна од
најважнијих карактеристика авангарде, заједничка свим авангардним културним праксама, оно што он у Поетици оспоравања именује као „оптимална
пројекција”.
Наглашавајући
различитост ове категорије у односу на утопију и указујући кроз бројне примере
на декларативно залагање авангарде за потпуном метаморфозом друштва, културе и
уметности, у правцу свеобухватне естетске револуције – Флакер „оптималну
пројекцију”, као суштинску одредницу авангарде, везује за њен
пројективно-футуролошки карактер. „Оптимална пројекција не означује идеално структурирани
простор будућности, она га не настоји дефинирати, већ означава кретање као
бирање ‘оптималне варијанте’ у превладавању збиље.”[1]
Овај глобални
футуролошки циљ, на најјаснији начин, у контексту српске и европске
неоавангарде, испољава сигнализам, како у делу његовог оснивача Мирољуба
Тодоровића, тако и у веома широко заснованој пракси бројних припадника
сигнализма.
С обзиром на
специфични развојни лук српске авангарде, од историјско-авангардне и
неоавангардне поетске праксе, све до актуелних експерименталних тенденција,
сигнализам се данас доима као потенцијално остварење укупних авангардних „оптималних
пројекција”. Према номенклатури Бориса Гројса[2]
српска
авангарда, као и све остале средњоевропске авангарде, сврставају се у тзв. непарадигматске
авангарде. Парадигматским авангардама су се до сада махом називале
француске, италијанске, немачке и руске
историјске авангарде, као
велике, типичне или хегемоне
авангарде које
одређују извесни
хоризонт историзације интернационалног појма авангарде. Широка заснованост
сигнализма и његова присутност међу најмлађим ствараоцима, међутим, указује на
насушну потребу реформисања и другачијег схватања естетске функције културе, па
и њене типологије и периодизације, нарочито с обзиром на савремено окружење.
Наиме, формални језик сигнализма
се данас може препознати у читавом савременом окружењу. Слободне виртуалне
могућности савременог интернета, метајезик холивудског филм-спектакла, модерни адвертајзинг,
интердисциплинарна достигнућа савремене науке, језик друштвених мрежа – све је
то перципирано у самом заснивању сигнализма као авангардног покрета. Међутим,
авангардне оптималне пројекције сигнализма јесу управо оно што га разликује у
односу на поменуте манипулативне праксе доминантне културе, само формално
засноване на техничкој апаратури авангарде.
Паралелно се
развијајући са доминантном културном матрицом, сигнализам – и с њим повезан авангардни
традицијски ланац – представља данас, у контексту техничко-технолошког окружења
и опште атмосфере радикалне дисхијерархизације и плуралитета знања, једини културни
низ неконтаминиран манипулативним циљевима и самим тим – алтернативу. Прозирући
кроз копрену привидне
речитости традиционалне културе, препознајући модерно доба као неку врсту Адонисовог
врта (у коме плодови
брзо зру и вену), у коме су ствари
препуштене микроинтересима с партикуларним
идентитетима (па
тако и књижевност постаје микро-група, све више се уситњавајући и заборављајући на општост), где је једина
ствар која није изложена променама флуктуација новца, сигнализам предлаже
алтернативно решење. Уосталом, речима Слободана
Шкеровића, „ко ствара митове, тај производи стварност.”[3] У систему у коме
владају митови, једино
нека врста антидискурса може дати одговор и из преосталих фрагмената обновити идеју
јединства и хуманитета.
Овај апејронски
карактер сигналистичког метода у контексту савремености представља парадокс.
Наиме, по речима Јиргена Хабермаса, све до 18. века, развој европске културе и
уметности је, у својим различитим хронолошким испољавањима, био везан за оно
што Хабермас назива „суштински разум”.[4]
Ово је одредница која треба да укаже на обједињени традиционални поглед на религију, метафизику, политику, уметност и читав свет који
нас окружује. Културна модерност
од доба просветитељства наовамо, према његовим речима, представља
дезинтеграцију „суштинског разума” на три независна подручја људске делатности:
науку, морал и уметност. Ова подела водиће даљој институционализацији људских
делатности, све до савремених партикуларних идентитета и културе фрагмената.
У таквој
констелацији ствари, својеврсна међународно позната и призната „српска
аномалија”, знана као сигнализам, данас означава потенцијал за ревалоризацију
идеје „суштинског разума”. О томе сведочи и манифестативни исказ оснивача
покрета, Мирољуба Тодоровића: „Сигнализам је, ослобађајући и ангажујући сва
чула и стваралачке снаге човека, укинуо све границе, све медије, па чак и
простор и време, усмеривши своје истраживачко биће ка непредвидљивом,
планетарном и космичком.” Као да, преко сигналистичке перспективе, долазимо до
природног, биолошког основа култа, религије и културе, као заједничког проблема
природњачких и хуманистичких дисциплина. „Једно од основних прегнућа
сигналистичке поетике је истраживање природе и понирање у саму основу, срж
вербалног, визуелног, фоничког и гестуалног знака.”[5]
Није ли ово потенцијална алтернатива доминантном културном дискурсу, који нас
је довео до фукоовског узвика о „смрти човека”?
Ово идеалистичко, младалачко и константно
обнављајуће настојање сигнализма манифестује се природно на једино могући начин: кроз језик!
Иако нам језик
омогућава да комуницирамо, он нас такође приморава да то чинимо на одређене
начине. То важи чак и за
књижевну употребу језика, јер ни она не може бити крајње лична или јединствена, зато што мора
поштовати одређене
конвенције којима се језик штити од потпуне неодређености. То значи – промишљати језик
као систем који
претходи нама самима, па
не може постојати никакво саморазумевање ван граница језика. Ми смо, дакле, подређени
језичким принципима и ефектима и истовремено смо њихови субјекти.
Из тога
произилази да појам битка ствари онаквих какве заиста јесу, јесте само последица
текстуалних операција, тако
да стварност никада није ништа више до текстуална пројекција: нешто на шта
текстови алудирају, или
за чим трагају, али
са чиме никада не могу да буду идентични. Стварност није, дакле, нешто што је већ ту и што чека да буде текстуално
представљено. Тако, уместо да о
стварности размишљамо
као о нечему што долази
пре текстуалности, могуће
је о том појму размишљати као о производу текстуалности.
Заснована на
сосировском принципу знака, по коме је однос између означитеља и означеног произвољан, структура језика
је за ову теорију
таква да је
„језик” увек унапред
одсечен од стварности. Једна „сосировски” заснована теорија, дакле, брише стварност
из система: стварност никада
није присутна у језичком систему и ми смо присиљени да, по Лакановим речима, прихватимо идеју
о непрестаном клизању
означеног под означитељ – тј. стварности под
језик. Другим речима, прекомерност
значења је увек могућа.
Као једна од
последица тога, у први план је избило својеврсно „слављење текстуалности” (што је једна од
најчешћих флоскула за означавање феномена постмодернизма). Међутим, одатле нас константно само
танка црвена линија дели
од сталне претње да текст постане израз баналне извештачености и пуке
равнодушности, јер
је сваки смисао испод неке речи испражњен. Када све постане текст, уместо стварности, сходно описаном
односу знака и означеног, постоји једино њена симулација, или „хиперстварност” како то именује
Бодријар.[6]
Када
ствари поприме овакву конотацију, могућности за манипулацију постају бескрајне. Да ли
је то пут који води у постхуманизам?
Оквири „знака” (signum), као својеврсног сигналистичког „аутопојма”, око кога се у
својим различитим испољавањима формира сигналистичка поетска пракса, уопште се
не поклапају са сосировски схваћеним знаком. У књижевној историографији се готово без
изузетка пренебрегавало разумевање језика
код авангардних аутора, као
почетку сваке расправе о авангарди као језичко-стилском експерименту.[7]
Самим
тим, превидео се уплив
најзапретаније традиције, уочљив управо у семантици „аутопојмова”. Већ на основу
сигналистичког схватања „знака” могуће је успоставити својеврсни традицијски
лук у контексту српске књижевности: у зависности од аутора и конкретне поетике, ови „аутопојмови”
имају различите називе, али је за све карактеристична „оптимална пројекција”,
као захтев за конкретном изменом стварносне парадигме. Тако, примера ради, Растко Петровић
експлицитно говори о „језику
чисте непосредности”, као
о једном од „облика
чисте подсвести”, у
зенитистичком контексту то ће бити, у верзији Ивана Гола „прајезик”, а у верзији Љубомира Мицића „ванум”, док ће Драган
Алексић тај феномен називати „панпојмом”. Уколико овом списку додамо и фрагменте „Естетичких
контемплација” Димитрија Митриновића, о којима се данас може говорити као о
својеврсном футуристичком манифесту, тиме истовремено указујемо и на
потенцијалне потпорне стубове сигналистичке поетике, у контексту српске историјске
авангарде (или предавангарде).
Очигледно се у
сигналистичкој обради „знака” ради о екстремном проширењу традиционалне
семантике песме и знака, али и о преносу суштине поетског са семантичких на
визуелне, ритмичке и
енергетске феномене. То је оно упоредно постојање видљивог и невидљивог, чулног и апстрактног, земаљског и
космичког, предсмртног и послесмртног,
стварност привида и привид стварности, истовременост постојања различитих
светова и спекулативна фикција с тим повезана. Оваква поезија своју снагу црпи
на првобитним изворима (чак и када је у питању футуристика, а и сигналистичка
проза свој извор има у поезији), који су текли у доба доминантне превласти, Хабермасовим
речима – „суштинског разума”. Или, речима Мирољуба
Тодоровића: „Трагање за првотном речи, за језичким извором из кога ће потећи
песма супротстављена тоталитету рационално уређеног света.”[8]
Зато су у сигналистичком „знаку”, за разлику од оног сосировског, истина и
реторика једно, те се он може тумачити и као „идеограм” који можемо компарирати
и са сажетом мудрошћу далекоисточних писама и са древношћу писама тзв.
„примитивних народа”.
То је онај живи
језички импулс који треба да замени дотрајалу европску артифицијелност и вештачку и
неприродну „фонетску” култивисаност. Стога, није
сигнализам антитрадицијски и контракултурни, него је она традиција и култура
која је кооптирана у систем – контра-сигналистичка, анти-авангардна или,
простије речено: неприродна. Свака реченица у сигналистичкој поетици треба да буде
осамљена, неприступачна за
било какво додатно тумачење и сама себи довољна, па је сваки покушај
конвенционалног тумачења сигналистичког текста раван енергетском вампиризму, јер таква врста
не-конструктивистичке и не-креативне интерпретације представља одузимање енергије датих
текстова, као што је
одузимање енергије на стваралачком плану и било какав облик
традиционалног стиховања, фабулације или риме.
Естетска функција
авангардне културалне праксе, а пре свега њена језичко-стилска експериментална
вредност,
данас
се може тумачити као филтер социјалног груминга (grooming). Другим речима, савремена
хипотеза о социјалном грумингу руско-америчког теоретичара Михаила Епштејна[9], заснована на
природном самоочишћењу културе, која у свом поступном развитку поседује
потенцију за стварање „новог живота” у дантеовском смислу, најочигледније се
може доказати на примеру авангарде. Култура је, наиме, често дефинисана као веома
ступњевит систем језика, којим човечанство говори само са собом. У књизи Робина Данбара Чишћење, сплеткарење и еволуција језика, на основу великог
материјала из теренског проучавања примата, износи се хипотеза да језик потиче
из лустрационих обреда, који имају функцију повезивања социјалних група. На тај начин, физичко
самоочишћење би било аналогон и прафеномен свих културних процеса, где се, у складу са
човековом умном еволуцијом, спољашње замењује унутрашњим. Током тог процеса, човек пропушта
читав околни свет кроз скуп различитих филтера, па се култура може тумачити као један човеков џиновски заклон
од ђубрета.
Када се ово
повеже са савременим друштвеним контекстом и дигитално-технолошким окружењем,
сигналистичка поетика се доима као логичан естетски филтер и пут ка конкретној
измени стварносне парадигме. Овим процесом управља авангардна „оптимална
пројекција”,
па
применом ове хипотезе на контекст савремене српске књижевности и културе у
целини, могуће је тумачити сигналистичку поетику кроз призму непосредних
остварења ових културних процеса и покушаје финализација историјско-авангардних „оптималних
пројекција”,
чиме
би, дакле, према поменутој
номенклатури Бориса Гројса, сигнализам пледирао да се успне до висина
„парадигматских авангарди”.
Зато се данас
сигнализам може промишљати мање као још-један-неоавангардни-покрет, а више као
метод – и то онај који настоји да заокружи пројекције историјске авангарде.
Управо због припадности сигнализма авангардном дискурсу, који покушава заменити
овешталу културну парадигму новом стварношћу, његова естетика заправо постаје
етика савременог доба и залог будуће идеје хуманитета.
[1] Флакер, Александар, Поетика оспоравања: авангарда и књижевна
љевица, Школска књига, Загреб, 1984, стр. 68.
[2] Видети: Groys, Boris, The Total Art of Stalinism,
Avant-garde, Aesthetic, Dictatorship and Beyond, Princeton University Press, Princeton NJ, 1992.
[3] Шкеровић, Слободан, Телеологија модерне и сигналистичке прозе:
искорак из читања у моћ стварања, http://www.rastko.rs/rastko/delo/12175.
[4] Видети: Хабермас, Јирген, Филозофски дискурс модерне:
дванаест предавања, превео Игор Бошњак, Глобус, Загреб, 1988.
[5] Тодоровић, Мирољуб, Језик и неизрециво, Алтера, Београд,
2011, стр. 322. Наведена књига сигнификантног наслова, писана у једном
античко-профетском дискурсу наизглед неповезаних сентенци, према дубоком
уверењу аутора овог текста, представља потенцијалну грађу за најдубље
сагледавање „оптималних пројекција” самог сигнализма, али и укупног дела
Мирољуба Тодоровића.
[6] Термин је настао 1976. године у
данас статусној књизи: Бодријар, Жан, Симболичка размена и смрт, Дечје новине, Горњи Милановац,
1991.
[7] „Свет и језик основни су узроци
синтаксичке и логичке деструкције тако видљиве у алеаторној поезији. Што дубље
продиремо у токове савремене цивилизације, слика света постаје изобличена и
фрагментизована а језик муцав и искидан тек нас додирује својим немуштим
рестловима.” Тодоровић, Мирољуб, Ibid, стр. 226.
[8] Ibid, стр. 7
[9] Видети: Епштејн, Михаил, „Самоочишћење:
хипотеза о пореклу културе”, у: Филозофија
тела, Геопоетика, Београд, 2009, стр. 259–281.
No comments:
Post a Comment